Zovem se Benisio. Imam 44 godine, živim i radim u Berlinu. Dobro, Potsdamu- malom mestu u blizini. Zapravo, radim na benzinskoj pumpi između Berlina i Potsdama- u kom živim kao podstanar. Otkud benzinska pumpa? Šta znam, oduvek sam voleo motore pa me, valjda, mesta tog teškog, oktanskog vonja prosto privlače. Ne znam, nisam psiholog. Verujem u ono što na svojoj koži osetim i pričam o onome kroz šta lično prođem. Mali sam, običan čovek. Večiti student na Univerzitetu u Karakasu. Mom dalekom, rodnom gradu. Možda i privedem kraju to školovanje. Ovde. Priznaju diplome, možda će mi priznati i ispite... Šta bi mi falilo da se jednom u životu iscimam za samoga sebe. Jezik, ionako, razbijam! Uz Hristinu sam ga veoma dobro savladao. Bila je profesorka Nemačkog jezika, pokoj joj duši. Ko je Hristina, pitate se? E, to je bila moja druga žena. Odavde. Zapravo iz Berlina. Ona je bila baš iz Berlina. Iz Krojcberga, sa stanom blizu Jevrejskog muzeja. To je baš, onako, dobra lokacija. I taj stan je pripao meni. Uz njega i životna lekcija koja uči o poverenju...
Sećam se, pre petnaestak godina, studenska četvrt u Karakasu. Ja apsolvent Sociologije na državnom univerzitetu Venecuele. Obnavljajući svaku školsku godinu, studiram već sedam godina zaredom. Finansiram se iz svog džepa. Svog, ne roditeljskog. Tu i tamo odradim po neki poslić za nešto malo para a tokom leta obavezno odlazim u Sjedinjene Države, na razmenu studenata u okviru „Work and Travel" programa. Zaradim ozbiljniju kintu i kada se vratim, opušteno blejim gotovo šest meseci.
Petnaesti je Maj. Stojim u nepreglednom redu pred šalterom studentske službe. Svi smo tu zbog jedne stvari. Čekamo dokumentaciju za ovogodišnji odlazak u Gringolend. Tu je i ona. Mlada, iskričava od neizvesnosti i pomalo zbunjena. Onako iskreno, slatko. Onako, da učini da se prve reči zauvek pamte – (baca pogled na moja dokumenta, pročita mi ime i upita me):
„Benisio, izvinite, ja sam se malo zbunila. Stojim ispred ovog šaltera a ne znam da li sam na pravom mestu. Treba da podignem formulare za odlazak u Nju Jork... pa ako možete samo da mi kažete kuda sad da idem?"
To su bile prve reči kojima mi se obratila. Još nisam ni znao kako izgleda! Bila mi je iza leđa. Onda sam je video. Ni dan- danas ne znam kako, ali istog trenutka mi se učinila strahovito poznata. I, nekako, neobjašnjivo prisna. Nije to bilo glupo tinejdžersko zaljubljivanje niti osećaj da ti insekti gamižu po crevima. Ne, bilo je drugačije. Temeljnije, čvršće, odraslije. Kao da smo se videli ranije i proveli život (ili nekoliko njih) zajedno. Pa da se sad ponovo srećemo, nesvesni ičega iz života naših prethodnih inkarnacija. Duša uprljanih današnjicom i bliskom prošlošću, zamišljenih nad onim što nas čeka. Ta vrsta osećaja. No, potisnuo sam to i našao se mladoj dami na usluzi. Melita. Tako se zove.
-„Na pravom si mestu, Melita! Usput, ja takođe idem u Nju Jork ove godine. Radićemo u istom gradu."
„E, kul!" kratko mi je odgovorila.
Sećam se da nisam bio zadovoljan dobijenim odgovorom, iako nisam imao pravo ništa više ni očekivati. Ali, kažem, negde iz tamnih ćoškova podsvesti, osećao sam da ima nešto više. Više i od puke želje da se jedan oženjeni muškarac oproba još jednom i uveri da nije sasvim zarđao. Oh, nisam spomenuo? Da, već sam bio oženjen svojom prvom ženom. Sin Esteban, divno dete. Žena kreten. No, držimo se teme... Dakle, nezadovoljan hladnim Melitinim odgovorom da je za nju činjenica da se od svih iz reda obratila baš meni te da u isto vreme idemo u isti grad, samo „kul" morao sam je upitati:
-„Zar samo kul?! Jel može makar dopuna u vidu odgovora na pitanje: Koliko kul?"
„Kaaao... Kao bez kurtona! Toliko kul. To okej dečkonja?"
-„Fantastično! Vau! Grom iz vedra neba. Voliš bez?"
„Obožavam!"
-„Znači umeš da se zbližiš, provodiš vreme, budeš verna svom muškarcu?"
