Zbog tebe ✔

Neočekivani susret

Niki

,,Niki, molim te da mi objasniš hemiju", Ranel je doslovno počela da cvili ispred mene. Prekrstila sam ruke na grudima.

,,Što sad? Opet nisi slušala na času?!"

,,Ma slušala sam, al' ništa nisam shvatila. Hajde kod mene sad posle škole", ispućila je usnicu dok me je gledala poput šteneta.

,,Dobro, hajde." Prevrnula sam očima i krenule smo na njenu stranu...
Ranel živi maltene na suprotnom kraju grada od mene. Ovde nisam još zalazila. Prolazile smo blizu železničke stanice.

,,Čekaj me tu, vraćam se za dva minuta. Moram da nam kupim nešto da imamo da jedemo." Ne čekajući moj odgovor, otrčala je do prodavnice koja nam je bila na par koraka.

Osvrtala sam se oko sebe u potrazi za nekom klupom ili bilo kakvim mestom gde bi moglo da se sedne. A onda sam se zapitala da li mi se priviđa. Mislim da ću svakako posetiti u što kraćem vremenakom roku psihijatra, a bome i očnog doktora.

Figura za koju sam sebe ubeđivala da je halucinacija, približavala mi se sve više, a ja... Kao da sam izgubila kontrolu nad svojim sopstvenim telom.
Neka mi neko pojasni šta će on ovde.
Stao je naspram mene i zadihano me gledao. Blagi osmeh se širio dobro poznatim licem.

,,Mislio sam da ću te zateći kući, ali našao sam te i pre nego što sam se nadao..." Nasmešio se u svom punom sjaju. Na sami zvuk nekad melodičnog glasa, stresla sam se. Progutala sam pljuvačku. Grlo mi se osušilo. Jednostavno nisam znala šta da kažem, a da ne zvuči glupo. Ništa mi nije padalo na pamet, a on me je nekako zadovoljno gledao. Ovo je i želeo. Zbunila sam se kao da sam videla najteži zadatak iz matematike.

,,Vidim i tebi je drago što mene vidiš", progovorio je posle duge tišine i kontakta očima. Nisam želela da ga gledam u oči. Ne znam zašto uopšte jesam, ali informacija da je tu ne može da dopre do mog mozga! Krenuo je da me zagrli, a moje celo unutrašnje biće kao da je tek onda postalo svesno u kakvoj se situaciji nalazi.

,,Kako može da mi bude drago što vidim osobu koja mi se gadi? Jesi ti prs'o?" Sama sam sebe iznenadila svojim tonom.

,,Prestani da lažeš i sebe i mene, molim te." Približio mi se za korak.

,,Šta glumiš sad? Odmakni se od mene. Zar ti nije bilo jasno ono što sam ti juče rekla? Koji đavo vise hoćeš?! Gde ti je LENA?!", prodrala sam se naglašavajući pojedine reči koje su bile od izrazite važnosti.

Privukao me je za vrat svojim dlanom i sledeće što sam osetila bile su usne koje sam nekada obožavala, na mojima. Pokušala sam da ga odgurnem, ali sve više me je privlačio tako da je to bilo gotovo nemoguće. Mrštila sam se kao da bi to pomoglo i pokušavala da skinem njegove ruke sa sebe, ali dođavola! Kao da ih je prilepio! Počeću da vrištim, kunem se Bogom...

Nešto kao da ga je povuklo ili gurnulo od mene, ali sam poletela sa njim i, zateturavši se, jedva se održala na nogama. Oboje smo pogledali u istom pravcu. Mislim da sam u tom trenutku poželela da nestanem sa lica Zemlje.
Ovaj dan ne može da bude gori. Samo mi je falilo da još on dođe...

Iz očiju mu je sevao bes, a gledao je tačno u mene. Ne znam ni šta bih mu rekla da se opravdam. Htela sam da se sakrijem u mišju rupu od stida. Međutim, tada je prebacio svoj razjareni pogled na Dilana.

,,Ti..." Mislila sam da će ga rastrgnuti samim glasom. Prišao mu je i uhvatio ga za jaknu te podigao. Na licu mu se videlo gađenje i nisam znala šta bi tačno mogao da uradi. Pesnicom ga je odvalio u vilicu i zatim odgurnuo. Ruke su mi poletele na usta, a iz njih je izleteo bolan uzdah.

Počeli su da udaraju jedan drugog, nije se ni videlo ko je na zemlji, a ko iznad. Iako sam sad najviše želela da ga namlati za nas oboje... Ovo ipak nije rešenje. Pritrčala sam im ne razmišljajući ni o čemu.