Lutka

3.

Večer u Sormu je prolazila dobro, s Antom sam prošla sve moguće teme, od njegovog posla, preko faksa i na kraju se on nadovezao mog posla i naravno kakvi bi mi to prijatelji bili da ne pita za ljubav. Ta tema je zanimljiva, nisam jedna od onih koja čeka princa na bijelom konju jer znam da u većini slučajeva dođe samo konj, ali nisam ni jedna od onih koja mijenja muškarce kao donji veš.  Kako se naše druženje bližilo kraju tako sam ja sve više pažnje posvećivala plavuši za šankom, ali i dalje se nisam mogla sjetiti tko je ona i odakle je ja znam. "Hej slušaš li ti mene uopće?" trgne me iz mog razmišljanja Ante. "Oprosti zamislila sam se nešto. Jesam li propustila nešto ozbiljno?" upitam ga. "Ne, nisi. Što ti je zaokupilo pažnju?" pomalo frustrirano kaže. Znam da ga ljuti kad ga ne slušam. "Ma samo se ne mogu sjetiti tko je ona plavuša za šankom što koketira s mojim bratom, a dala bih se kladiti da je od nekud već znam." kažem mu. "Plavuša, pa hm i meni se učinila poznatom." sad se i on zagledao u nju baš kao i ja. Napravio je ono što nikad ne bih očekivala od njega ustao se i otišao do šanka s izlikom da ide platiti naša pića. Gledala sam za njim. Kad je došao do šanka pogledao me i poklonio mi jedan podli osmjeh i namignuo. Platio je račun razmijenio koju rečenicu s mojim bratom i vratio se za stol. "Ovo sam napravio samo zato što mrzim kad me ne slušaš. Saznao sam tko je plavušica za šankom i da bila si upravu da smo je već negdje viđali, ali neću ti reći tko je dok mi se ne dobijem ispriku." opet se podlo nasmijao. "Za što se to molim te ja trebam ispričati?" pitala sam ga ljutito. "Nisi bila iskrena prema, nisi mi rekla da je Toni vidio Marina i da se on raspitivao o tebi. Ja sam mislio da mi jedno od drugog ništa ne krijemo." s tračkom tuge je rekao. " to je tako bezvezna informacija koju sam ti prešutjela, nemaš razloga biti ljut na mene, ali eto oprosti. Zaista nisam smatrala važnom tu glupu situaciju i zato ti nisam rekla." Ne volim kada se svađamo.
"Malena znaš da znam da me lažeš, ti bi željela da izgleda da ti nije stalo, ali ja te poznajem, ja znam kad si povrijeđena jer ti je stalo, a kad samo glumiš drama queen" i sama sam znala da je u pravu, ali to nisam htjela priznati sama sebi, a sad je vrijeme da to kažem nekom na glas." Da je bilo mi je  stalo do njega, smatrala sam ga prijateljem, a ne samo kolegom,ali..." u pola rečenice me zaustavio "ne samo prijatelj, znam s kojim žarom u očima si pričala o njemu, koliko ti je svaki njegov uspjeh značio, veselila si se tomu više no što bi se veselila neka samo usputna prijateljica, poznanica ili kolegica. Da si imala priliku pokušala bi ti nešto više s njim..." sada ja njega prekidam prije nego nastavi pričati potpune gluposti "znaš da se ja ne petljam sa zauzetim muškarcima,on ima djevojku, a ja svoj život." Tu se zaustavim i još jednom pogledam u curu za šankom i sad mi sjedne na svoje mjesto "ona cura, cura za šankom koja tako otvoreno koketira s mojim bratom je njegova djevojka." kažem.
Ante se nasmije na to, zaplješće dlanovima i kaže mi "ne lutko, ona je bila njegova, više nije" ostanem zatečena tom njegovom rečenicom "kako misliš više nije?"  povuče me za ruku i kaže mi da idemo prošetati pa da će mi onda ispričati sve. Pokupim svoje stvari sa stola, uzmem torbu i mahnem bratu uz kiseli smiješak u znak pozdrava i krenem za Antom. 
Neko vrijeme smo hodali u tišini, a onda je on započeo priču "malena, molim te nemoj se naljutiti na mene zbog ovoga što ću ti sada reći, znaš da sam uvijek bolno iskren prema tebi, kao sestru te gledam i proživljavam svaku emociju s tobom. No ovog puta si pogriješila. Znam da ti je bilo stalo do tvog i Marinovog odnosa i možda nisi trebala pustiti sve da se odvije onako kako je bilo. Zar ti je bio problem prva se javiti nakon što si dala otkaz? Zar je bio problem reći mu da tvoj otkaz nema veze s vašim odnosom. Jedan slučajni poljubac nije trebao značiti toliko. Možda je on tvoj otkaz krivo shvatio, možda je mislio da si pobjegla od njega. Zar nikad nisi pomislila na to?" pitao je, nizao je činjenice koje su mi sad dok ga slušam imale smisla. Gledao me dok sam ja i dalje koračala uz njega u tišini. Nisam imala hrabrosti mu priznati da sam samo jednom se zapitala što se to prelomilo u njemu da me nije nazvao. Moj mobitel je prekinuo neugodnu tišinu zvonio je toliko dugo da ga više nisam mogla ignorirati. Od pogleda na zaslon i imena koje je treperilo na njemu mi je zastao dah, ali ne od straha, više od nevjerice. To je upravo ono što sam čekala sve vrijeme, a sad ne znam što bi rekla da se javim. Antin glas me vrati u stvarnost "ako se ti nećeš javiti daj meni, ja ću." 
Naravno da sam izbjegla neugodnu situaciju tako što sam u sekundi ugasila mobitel. Rekla sam Anti da moram ići i pozdravila se s njim.
Odlučila sam se za šetnju do kuće, trebat će mi da razbistrim glavu.