OSECAJ ZA LJUBAV

Part 1

Nikad nisam nikog voleo. Ziveo sam u domu, a imao samo par drugara. Nisam zeleo da se vezem ni za koga. Oduvek sam bio povucen decko, koji je izbegavao svadje I tuce. Mozda su me zbog toga svi I izbegavali. Nisam zeleo da budem u necijem svetu, al' ko jebe njihov kad sam ja imao svoj. Idem u Gimnaziju, u kojoj svakog dana dolazim pognute glave, neraspolozen, kao da se jedva drzim na nogama. I cini mi se, da mi je put do nje sve duzi I duzi. Izgubio sam roditelje u saobracajnoj nesreci, kada su dolazili sa poslovnog puta. Cekao sam ih sa bratom, da zajedno proslavimo Novu godinu. Bez njih, od tada, svaki dan je bolan, I pun tame. Treba mi svetlost, a ja nikada necu doci do kraja tunela.

Imas tezak zivot? Ne, varas se. ti si srecan, zato, slusaj moju pricu.

Posle smrti roditelja, posle godinu dana, zeleo sam da starijem bratu pripremim iznenadjenje za rodjendan, da ga odvedem van losih misli. Zeleo sam, ali nisam uspeo. Resio sam, idemo u kafanu. Popicemo par pica, jer je slavio 18. Rodjendan. Seli smo na svoj motor, I odbacio do prve kafane. To je bio zivot na trenutak. Voznja motorom, moja velika strast. Prva tura, druga, treca... jedva stojimo na nogama. Posle par sati, meni nije bilo dobro. Povratio sam, a on me uplaseno pitao da li sam dobro.

Damjan: brate, idemo kuci.

- ma dobro mi je bre, sta ti je, okej sam.

Damjan: alo mali, iidd, idemo kuci.

Zamuckivao je, ali je znao sta radi... sve dok nije sav onaj alkohol poceo da deluje jos vise na njega.

Damjan: daj mi kljuceve, ja vozim.

- ne, ne, ja vozim moju bebicu!

Damjan: stavi kacigu da ne ispadnes, ne vidis prst ispred sebe. Samo pazi da je ne zaglavis posto ti je glava malo poveca.

Hah, saljivdzija... oduvek me je zezao.

Seli smo na motor, stavio sam kacigu. Kretali smo se po sredini puta, malo je sevao, ali uspevali smo da se nekako dovucemo do kuce. Ulazeci u krivinu, primetio sam da je poceo da se zanosi I da gubi kontrolu. Povratio je vozeci motor, uplasio sam se.

-damjaneeee, eeej polakoooo

Damjan je opet povratio

-si dobrooo? Staniii eeee

Odjednom, iznenada, skrenuo je naglo. Pali smo. Nekoliko trenutaka, lezali smo na zemlji. Nisam se secao niceg, ni kako se to desilo, apsolutno nista. Odvukao sam se do njega, video krv. Srce mi je stalo. Budio sam ga, ali... nije otvarao oci. Mislio sam da je samo ostao bez svesti. Popeo sam ga na ramena I odveo do prve pumpe. Pijan, kretao sam se po ivici puta, vozila su prolazila ali niko nije hteo da pomogne. Eto, ljudi su takvi... kada smo stigli, ljudi sa pumpe su pozvali hitnu pomoc. Odvezli su nas u bolnicu, u kojoj sam iscekivao samo reci: "dobro je, samo se onesvestio."

Dolazi doktor, sede kraj mene, prebacio ruku preko mog ramena uz tuzan ton: "junace, nazalost...."

-neee, nije valjda....

Doktor: zao mi je ali..

-nemojte mi to reci, molim vas, nemojte, ja...ja....

Doktor: izgubio je zivot.. uradili smo sve sto smo mogli..

Pao sam sa stolice, udarajuci rukama o pod, I kroz plac vikao njegovo ime. Cela bolnica je odzvanjala uz krike mog placa I njegovog imena. Prezivljavao sam svaki sekund, zeleo I ja da umrem, da ne postojim, da ne osecam vise ovaj bol.

Njegova sahrana. Puno ljudi. Ne, nisam mogao da izdrzim. Zeleo sam da pobegnem od svih, od svih strasnih lica ovoga sveta.. a svi su mi bili strasni ma koliko god bili dobri prema meni.

I on je voleo motore, voleo je brzi zivot... a ja, ja sam samo voleo njega, svog rodjenog brata. Samo njega sam I imao, samo njega sam I cuvao, koliko je god on cuvao mene.

Svi su otisli, ostao sam sam pred njegovim grobom. Zeleo sam da mu kazem par reci....

-damnjane, brate moj, znam da gledas svog malog bratica odozgo. Ne brini, cuvam se. znam da me je neko mnogo jak cuvao.. nema te vise, eh... nema mog rodjenog... nastavicu kako si me ucio... jos jednom brate moj, srecan ti rodjendan, koji smo sinoc proslavljali. Te trenutke cu pamtiti zauvek... neka sam ja poginuo umesto tebe, neka je mene odnela smrt gore, ne mogu vise ovako, sve me boli.. sve...

Zagrlio sam spomenik, stajao par minuta, doneo sliku najboljih motora koje je voleo mnogo vise od mene, I poklon za rodjendan... to je bila torta I nasa slika. Uvek je govorio, ma kakvo god sranje bilo: "zivot te uvek baci u ring, a ti moras da se izboris I da nastavis dalje... zivot je jedan veliki ring... budi jak I pametan, I izbavices se...". nastavio sam dalje, zeleci da me svi zaborave. Otisao sam sa groblja osecajuci da me noge vise ni ne nose... sa njegovom slikom u ruci.

Odveli su me u dom, a tamo mi je bilo jos gore. Niko me nije ni pogledao, niko nije pitao sta mi je..

Imali smo cas upoznavanja. Svako je pricao svoju zivotnu pricu I sta mu najvise nedostaje... samo sam rekao: "Damnjan... brat..."

Nisam zeleo dalje da pricam, nisam zeleo da pogorsam svoju ranu u srcu, da sipam so na nju.

Zena koja radi u domu mi je dobacila: "ispricaj, otvori se, pomoci cemo ti"

-ma boli me bre kurac, ko ce da mi pomogne ovde, niko ovde nije vredan da cuje moj bol, a kamoli da pomogne. Shvatite vec jednom da mog brata ne moze niko da zameni!!

Otrcao sam do sobe I besan I tuzan. Nisam zeleo da pricam ni sa kim. Zeleo sam da pobegnem.. ali nisu mi dozvoljavali. Nisam pricao ni sa kim par dana, sve dok mi nije jedan decko prisao I rekao:

Filip: Matej, znam da ti je tesko, ali svima je bilo I moramo da idemo dalje. Zivot je tezak, znas ono kao da si u ringu I da te udaraju sa svih strana I odjednom bace na dno, da nemas vise kuda.. izvini, ne bih da te povredim ili bilo sta...

-ma okej je, hvala ti.

Pricali smo tako, poveravali se jedno drugome, zatim otisli da rucamo. Upoznao sam se sa svima.

Zasto sam se poverio Filipu? Jer sam video u njemu borca, oslusnuo sam deo Damjanove price, ring, borbu, bacanje, nisam mogao a da ne odgovorim na to. Od tada, filip je postao moj najbolji prijatelj. Naravno, Damjana niko nije mogao da zameni, njega sam cuvao u novcaniku kao amajliju, za srecu, da bude uz mene kada mi bude bilo tesko.. a bilo mi je... bez njega....