1...........Uputila je poslednji pogled na prelepu kuću i sa suzama u očima zaključa vrata...krenula je stazom kroz drvored i sela u auto. Iz grudi joj se ote težak uzdah, ostali su bez ičega, sve je nestalo u iednom danu, otišlo u nepovrat. Otac je bio na aparatima, brojali su mu sate, nije se budio makar da joj kaže šta se dogodilo...majka i sestra su je čekale kod tete. Sve se srušilo kada je gospođa Kaya pozvala i kroz plač rekla: Kćeri, moraš se vratiti kući, nema više ničega...bankrotirali smo, otac je loše. Te večeri je doputovala iz Minhena. Otac je nije dočekao, imao je moždani udar i od tada se nije budio. Naišla je na zid ćutanja, niko nije znao kako je jedna od najjačih kompanija nestala samo u jednom trenutku...majka nikada nije bila upućena u poslove svoga muža a ostali su samo gledali u zemlju i vrteli glavom. Bila je sama dok su plenitelji iznosili sve iz kuće, srce joj se cepalo ali suzdržala se da ne zaplače...zahvaljivala je Bogu što su živi. Samo da se otac oporavi, snaći će se...radiće. Imala je nešto malo ušteđevine, dovoljno da prežive par meseci. Salim Kaya je umro, tajnu je poneo sa sobom u grob...Sahrana je bila u njegovom rodnom mestu...mesto blizu Dijarbakira na jugoistoku. Tužna povorka je satima putovala, mnogi su želeli odati poslednju počast najboljem čoveku koga su poznavali. Poslovni saradnici i prijatelji su žalili za njegovim odlaskom i porodicom koja je ostala na ulici posle njegove smrti. Skupili su nešto novca i dali udovici perući ruke od svega jer kolale su razne priče o njegovom poslovanju i zakulisanim radnjama. Ovo je bio samo znak dobre volje i nadoknada za njihovu grižu savesti. Zehra skrhana od bola ništa nije videla sem crni kombi koji je vozio njenog oca na groblje, bol za njim nikada neće prestati. Poslednjim atomom snage je tešila Selimu i Yasemin...stezala im hladne prste i govorila da će biti dobro. Oko ponoći su stigli ispred Salimove porodične kuće...dočeka ih meštanin i otvori kapiju. Ušli su u prostrano dvorište...zidine starog zdanja su bile kao aveti prošlosti. Konak je odisao hladnoćom i izazivao jezu...videlo se da godinam niko nije živeo tu. Zehra izađe iz džipa i stade na kameni pločnik posmatrajući prozore koji su zjapili tišinom, naježi se koliko je kuća zračila sumornošću. Kajala se što su uopšte došle ovde prenoćiti, mogle su prespavati u hotelu u Dijarbakiru. Pogleda prema kapiji i učini joj se da neko stoji u mraku, pogleda pažljivije i ukaza se lice starice koja je posmatrala neprijateljski mrmljajući nešto sebi u bradu...priđe i pljunu u pravcu kuće. Zehra pođe za njom ali proguta je noć. Rođaka je sredila dve prostorije da bi mogle prespavati...odlučile su da će biti sve tri u jednoj sobi. Raspremale su se za spavanje, Yasemin je izašla do kupatila i Zehra upita tiho majku: Mama, zašto nema nikog od tatine rodbine? Nema ni komšija? Da li je javljeno ljudima za sahranu? Selima je pogleda i tiho odgovori: jeste javljeno, niko nije pitao kada će biti...ćeri, ovde je jako čudan svet. Otac skoro nikada nije pričao o svom životu pre ženidbe. Ja skoro nikoga ne poznajem. Posle smrti njegovih roditelja nikada više nije kročio na ovu zemlju.
2........Loše je spavala, strah joj se uvukao u kosti. Vetar je celu noć tumarao hodnicima konaka i tresao vrata od sobe. Smrzavale su se i ćutale u tami. Jutro je bilo oblačno, sipila je kiša, prava jesenja...stajale su držeći se jedna za drugu bez ijednog rođaka, nikoga da im kaže toplu reč utehe. Ljudi iz poslovnog sveta su izjavili sučešće i pobegli glavom bez obzira. Polako su izlazile sa groblja kada začuše topot konja i pucnjavu. Prestravljeno su gledale u grupu konjanika koji polako napraviše krug oko njih. Zehri srce stade od straha...podiže glavu i srete pogled starijeg čoveka koji je gledao sa mržnjom. Snažnim glasom progovori: Salim Kaya ode u miru, ne plati dug! Živeo je kao kukavica a tako je i umro...ostavio ženskadiji svoju brljotinu. Srešćemo se opet. Okrete konja i krenu niz padinu, za njim pođoše i ostali. Jedva su stigle do kola tresući se od straha, krenuše ka Istanbulu...nisu se okrenule za sobom još uvek pod utiskom starca i njegovih reči......Prošlo je tri meseca od sahrane, Zehra se zaposlila u banci po preporuci očevog prijatelja. Zbog svojih škola i poznavanja nemačkog dobila je mesto direktora za poslove ulaganja i kreditiranja fizičkih i pravnih lica. Bila je zadovoljna radnim mestom i platom...još koji mesec i moći će priuštit stan za sebe, majku i sestru. Bilo joj je teško, mnoge ljude je poznavala koji su radili sa njenim ocem a bili klijenti banke. Pravili su se da je ne poznaju i okretali glavu od nje. Suočena sa stidom za koji nije bila ni najmanje kriva ponosno je držala glavu i radila svoj posao. A onda je usledio poziv jednog od direktora upravnog odbora...sedela je u hodniku čekajući da je primi sa osećanjem straha da ne dobije otkaz. Vremešni gospodin otvori vrata i ljubazno je pozva, ponudi joj da sedne i poče neobavezan razgovor...bilo mu je važno da se oseća dobro i da je zadovoljna sa ostalim kolegama. Pružio joj je papir i zamolio da lično primi klijenta po preporuci. Sve što bude tražio mora ispoštovati u skladu sa pravilima banke. Zahvalila se i izašla iz kancelarije zadovoljna, odahnula je.
