1.................poslednjih godinu dana živeo je u svetu tišine. znao je govoriti dok je bio srećan i voljen, dok je imao nju....majku. čuo je šaputanja ljudi kako je umrla od tuge.... otišla je ostavljajući za sobom prazninu. sećao se njenog glasa kao šapata...vreme je brisalo lik, i svaki pokušaj da ga otrgne iz zaborava nanosio je bol. a onda se pojavila kada je prestao plakati. dugo su razgovarali i obećala je da će biti tu. duboko u sebi je znao ako progovori otići će...nestaće. još jedan njen odlazak ne bi podneo jer bez ljubavi nije mogao. svi su se jako trudili da pomognu ali uzalud. bio je kod mudre starice...gledala ga je nežno, znala je i zaćutala. a onda je išao kod učenih ljudi...posmatrali su ga, kačili po njemu čudne sprave i odmahivali glavom. smejao im se u sebi slušajući objašnjenja i dijagnoze koje baš i nije razumeo. nikako nisu mogli znati da je ona važnija od svega i ni za šta na svetu neće dozvoliti da nestane. bilo je dovoljno da sklopi oči i oseti njen miris, dah njenih usana je milovao njegove obraze...na svako pitanje odgovarala je i svaki put kao dašak vetra osećao je dodir njenih ruku. na groblje nije odlazio, ona nije bila tamo, bila je sa njim. čudili su se i govorili da je pomerio pameću od tuge, i na to se smejao u sebi...nisu znali da ona sve vidi i sve čuje. odlazio je na reku...sedeo satima na obali... video je kako ga gleda u odsjaju vode, prolazi kao sena kroz mladice divljih trešanja. otisak njenih stopa je gledao u pesku i osećao dodir marame na licu, sedela je uz njega, držeći ga u naručju. u noćima punog meseca, smešila se među zvezdama bacajući sjaj zvezdane srme...usnio bi uz njene priče pune ljubavi. i sada dok je čekao još jedan pregled sedela je i držala ga za ruku. oboje su se zarekli da neće odati njihovu tajnu. začu korake i ugleda čiku u belom mantilu. visok i mekog pogleda priđe i pruži mu ruku. ustao je i pružio svoju, morao je jako podići glavu da bi mu video lice, bio je mali. uveo ga je u ordinaciju i ponudio da sedne. mrzeo je stolice, noge su mu još visile i osećao se skučeno. posmatrao je slike i mape nečega što je nosilo naziv "mozak". ružno je izgledalo ali verovatno je imalo značenje. na stolu ispred njega gomila papira, kompjuter i lampa. skliznu sa stolice i dodirnu lampu...mama je volela svetlost. pritisnu prekidač i svetlo obasja prostoriju. zadovoljno se osmehnu i pope sa na stolicu. čika ga je posmatrao ispod oka...pomerio se praveći mu prostor. nije znao da ga ništa drugo ne zanima sem svetlosti. pružio je ruku i ugasio lampu posmatrajući ga. njegov postupak ga nasmeja, nije ga osuđivao ne znaju veliki ljudi da anđelima ne smeta tama.
nastavak..................u ordinaciju uđe mlada žena, podiže pogled i oseti toplinu...njene tamne oči su dotakle njegovu dušu. u njima nije bilo sažaljenja, u njima je bio život, mnogo dobrote i ljubavi. obratila se čiki sa "doktore", slušajući šta joj je govorio. primetio je nežne ruke kako drži sklopljene čekajući da čika završi. razumeo je da će ga ona negde odvesti...pružila mu je ruku. verovao joj je ne znajući zašto, sa njom je bio siguran. izašli su zajedno, vodila ga je kroz hodnike i uvela u sobu za koju je rekla da je njegova. seo je na krevet i gledao oko sebe. stigao je i njegov kofer...uzela ga je i otvorila. posmatrao je dok je slagala garderobu u orman, činila je to sa nežnošću ponekad ga ispitivački gledajući. znao je da je to radila plašeći se da ga ne uznemiri...smešio se. sviđala mu se što nije pitala, nije se predstavila niti lažno suosećajno osmehivala. stavila mu je do znanja da joj je ravan, poštovala je njegovu tišinu. imala je lepo ime, na pločici je pisalo zehra. prišla je i dotakla ga po obrazu...učinila je to samo zato što je razumela. okrenula se i izašla, znao je da će se vratiti, pripao je njoj.
3...................zehra je ušla sa fasciklom u sestrinsku sobu, bila je upoznata sa pričom novog pacijenta. mali javuz je primljen na njihovo odeljenje radi ispitivanja. čitala je izveštaje i duboko je bila potresena dečakovom sudbinom. neverovatno kako se srodne duše pronađu...on je tu ali nerazumljiv za ovaj svet...čuva tajnu. javuz je potpuno normalan, apsorbovao je tugu i zatvorio vrata spoljnom svetu štiteći uspomenu na majku. u biti je vedar dečak...oči su mu sijale i pokazivao je radoznalost, bio je siguran i stabilan. podigao je zid i unautar njega se osećao zaštićenim. vreme je bilo potrebno da se otvori i podeli to sa nekim, samo je bilo potrebno strpljenje. došao je iz daleka, iz kraja gde se osećanja ne pokazuju, gde muškarac ima obavezu biti samo to bez osećaja slabosti...slabost je bila i ljubav. dečak je to znao i nosio se sa tim na način koji je bio primaran njegovom poreklu i statusu. bila je zadivljena njegovom jačinom, fascinirana mirom koji je zračio iz njega. dovoljan je bio pogled da shvati veličinu njegovih osećanja. osetila je ogromnu privlačnost njegovih očiju, pogled iza koga je bila duša napaćenog deteta usled gubitka jedine osobe sa kojom je povezan i posle smrti. veče se spuštalo na bolnički blok, otvorila je vrata i ušla u njegovu sobu, u rukama je držao album sa fotografijama. prišla je i spustila poslužavnik sa večerom. sela je na stolicu i pogledala u njegove ruke. videla je fotografije, nije ništa pitala, posmatrala je njegove oči. nije bilo suza samo spokoj. podsećao se lika. nasmešio se i pružio joj slike. uzela je i klimnula glavom, zahvalila se...pogleda fotografije, na njima divna, prelepa žena. spontano je prstom prešla po njenom likom i oseti jak bol. kao opčinjena posmatrala je oči te žene prepoznajući tugu. držala je javuza na krilu i gledala negde u nešto samo njoj poznato. na drugoj fotografiji je bila nasmejana, oči su joj zračile ljubalju upućenu onome koje fotografisao. ta slika je fascinirala. osetila je drhtaj i hladnoću koja joj za trenutak zarobi srce. ova žena je volela nekoga ko je bio tajna. zehra je sklapala kocke. javuz spusti ruku i prekri tu fotografiju, zadrhta maleno telo i uzdahnu duboko. sedeli su u tišini svesni njenog prisustva i pesme koju je njeno srce pevalo. suze joj krenuše niz obraze jer jačina ljubavi kojom je zračila bile su potvrda dubokog poštovanja. tog trenutka je ušla u njihov svet, dotakla je svojom sudbinom poveravajući joj svoje najsvetije, svoje dete. zehra spusti album na krevet. raširi ruke i prigrli dete. držeći ga u zagrljaju znala je da ga nikada neće napustiti, on je bio njena sudbina.
