MIRIS RUŽE (Štampana)

VENČANJE

Petak veče,  dan pre venčanja..

Malena kućica u mahali u kojoj je svoje detinjstvo provela Zehra večeras je skupa sa Zehrom plakala. Večeras je Zehrina poslednja noć u ovoj kući. Iako se udaje lažno njeno srce ne može podneti rastanak, još večeras ona nosu titulu devojke i prezime Kaya. Jer već sutra navečer kad se sunce iza dalekih planina skrije  da svojim zracima drugi kontinent obasja, Zehra će svojom rukom  na papiru napisati pored svog imena drugo prezime. Večeras u njenoj malenoj kućici peva se i igra, neko plače od sreće, a neko od tuge. Par devojaka na licu nosi masku sa Omerovim likom i vrti se oko Zehre. A kada bi samo znale da bi Zehra od ljutnje i gorčine potrgala sve te slike  sa njegovim likom nikada ih pred njom ne bi stavile. I dok joj sa kanom na rukama pišu sitnim slovima Omerovo ime ona ispod crvenog vela lije suze. Suze pomešane sa bolom , patnjom , gorčinom i mržnjom. Bol je osećala jer danas tu sa njom nije njena majka. Jer neće biti ni sutra da je zagrli i poželi joj sreću. Neće imati niko da joj da savet kako treba da se ponaša jedna žena koja stupa u nešto sasvim novo, kao novi život koji se zove brak.

Patnju je osećala jer njeno srce nije moglo pomiriti sa tim, da ga je izdala i prihvatila nemoralnu ponudu da se uda za nekog koga ona  ne voli. Gorčinu je osećala prema sebi, jer je pogazila svoje reči i dozvolila da je Omer uceni. Sada je bila svesna da se ni u Omerovim očima, a i u očima same sebe kada se pogleda u ogledalo ne razlikuje od onih devojaka koje Omer naziva ,,pokvarenim  i prodanin". Jer na neki način i ona je bila prodana.  A mržnju, mržnju je trenutno osećala prema sebi, Omeru i njenoj majci. 

Negde pred zoru svi su otišli svojim kućama devojačko veče se završilo, a Zehra je ponovo ostala sama sa svojim bolom i suzama. Malena maramica koju je slučajno pronašla u salonu ono veče nakon što su Ajše, Omer i Dževrije otišli ponovo je bila natopljena suzama. Njeno telo je polako izdavalo, iako joj je duša već davno umrla. Sve ovo vreme poslednjih godinu i po  dana bila je poput ruže, vesela sa bojama koje udaraju u oči, ali nije imala ni korena ni mirisa. Vremenom je i Zehra je poput ruže počela da gubi svoju lepotu. Ruži je svakog drugog dana malo po malo venula po jedna latica. A Zehri svakog dana odlazio deo tijela.

Ni Omer nije bio ništa bolji! Poslednju noć slobodnog muškarca preveo je daleko od svih. Nije mogao gledati kako u njegovu sobu donose stvari neke žene, nije mogao slušati Ajše kako govori :,,Sutra dolazi tvoja žena,moramo pripremiti spavaću sobu."  Njje mogao podneti ništa u čemu se spominje Zehra i njeno ime! Zato je otišao u hotel i titulu još jednu noć slobodnog muškarca iskoristio onako kako on zna. A sada u tom istom hotelu, stoji pored prozora i posmatra Istanbul.  Grad, koji nikada ne spava, grad koji mami ljude da dođu i osete njegovu čar. Grad u kome se rodilo toliko novih života, a isto tako i onaj grad koji je oduzeo bezbroj nevinih života. Grad koji čuva tajne i sa sobom ih u noć odnosi i jedini grad koji stvara i leči istu bol.

Već sledeće jutro svanulo je drugačije od ostalih. Iako su oboje noć proveli u patnji, jutos su ponovo hrabro stajali na nogama. Negde oko pola pet posle podne Zehra je nervozno čekala šminkera, koji bi svakog trena trebao stići. Za to vreme Omer  je oblačio svoje venčano odelo. Dok je Ajše skupa sa Nihatom poslednji put, pre nego počnu dolaziti gosti, proveravala da li nešto fali.  Pola sata kasnije, Omer je krenuo prema Zehrinoj kući. Svakim minut koji je odmicao i kako se  približavao njenoj kući srce mu je sve jače kucalo, a trema sve više rasla. Ispred Zehrine kuće bilo je organizovano malo slavlje, a kad se Omer na kapiji pojavi muzika stade i Salim uđe u kuću kako bi do Omera dopratio svoju ćerku.

Onog  trenutka  kad Zehra u ogledalu svoje sobe ugleda oca kako stoji na vratima shvati da je vreme da konačno odsluži svoju kaznu. Ustade sa stolice i priđe svome ocu. Salim uhvati njene bijele sićušne ruke u njegove pohabane ruke  ostarele od napornog i poštenog rada pa reče: ,,Ni jednom ocu nije lako dok prati  svoje dete iz kuće. Na mojim rukama si odrasla, ja sam bio tu kada si prvi put zaplakala, da ti obrišem suze. Kada si prvi put pala da ti previjem ranu i da kažem ,,sve će proći", ali kćeri svaka devojka jednom ode od oca i majke, a sa njom i deo očeve duše. Ti si bila i ostaćeš najlepša ruža u mojoj bašti, u ovoj bašti koja cveta u mojoj duši. I nikada nemoj pomisliti da nisam video i osetio koliko si poslednjih meseci plakala. Ti nisi govorila, ali ja sam osećao  samo sam ćutao.  Jednom sam ti rekao ono što čoveka ne ubije samo ga ojača. Vidiš i tebi je Bog poslao nagradu za svu tvoju bol.  Ova čovek što ispred vrata čeka da mu tvoju ruku predam on je tvoja nagrada od Boga. A ja ti želim da budeš srećna."  Salim poljubi Zehru i krenuše prema izlazu. Na kapiji od dvorišta stajao je Omer, odmah do njega stajao je još jedan momak. Onog trena kada su se pogledi Omera i Zehre sreli sve je stalo, svet je stao i srce je stalo. Neki čudan osećaj prošao je njihovim telima, nešto što do sad nisu osetili. I ne, nije to bila mržnja, ni strah ni trema, bili je ono što ni jedno do sad nisu imali prilike da dožive i osete, bila je to ,,Ljubav",  iako je tada nisu znali prepoznati.