MIRIS RUŽE (Štampana)

MIRIS RUŽE - 18. DIO U istom krevetu...

Zehra  nije obraćala pažnju na to što Omer govori i traži od nje. Jer  u ovom trenutku ona nije mogla biti svetlost, zato što je svetlost bila potrebna njoj. Trebala joj je zaštita, utočište, zagrljaj i nečije rame za plakanje.  A to joj je sve trenutno pružao Omer. I nije marila za to što će je sutra taj isti Omer odbaciti  ni što će joj ponovo nož u leđa zabiti  i njenu slabost protiv nje iskoristiti. Trenutno joj je trebala uteha i ona je u rukama čoveka, koga iz dna duše mrzi, pronašla. Zagrljeni, stajali su neko vreme, nisu govorili, nisu ni disali, bili su poput naslikane slike bez glasa i tona.

Nakon nekog vremena čula se Asija kako nešto govori i ide prema sobi. Iako su oboje bili svesni toga da se moraju pribrati nisu to mogli napraviti. Ali ipak Omer pusti Zehru, a ona ga poput ranjene srne pogleda. Taj pogled njemu je bio gori od metka, a kad je Zehra skloni svoje  ruke sa njegovih grudi Omer  se sagnu i podiže je u naručje poput mladenke. Zehra ništa nije govorila, nije se ni opirala, suprotno od toga  naslonila je svoju glavu na Omerovo rame i sklopila oči. Videvši njenu reakciju Omer  se osmehnuo. Osetio je neizmernu toplotu oko srca. A onda, ostavljajući još jedan poljubac u njenu kosu tiho prošaptao: ,,Moja."

Još neko vreme držao je tako, a onda ju je lagano odneo do kreveta i ušuškao je ispod belog pokrivača.

- ,,Ujače! Rekao si da ćeš doći. Ja ne mogu dohvatiti pastu za zube." - začuo se Asjin glas iza Omerovih leđa.  I on se brzo okrenu  pokazujući Asiji prstom preko usana da ćuti.

Sledećeg jutra nije bilo kiše, nije bilo ni oblaka. U mesecu decembu svanuo je dan sa zracima sunca. Svoje umorne oči otvorila je Zehra i ispred sebe ugledala Omera. Bila je u njegovim rukama sa glavom naslonjenom na njegovom ramenu. Tada su joj se vratila sećanja od sinoć i ponovo se

oseti  zaštićeno. Nakon nekoliko minuta podiže svoju ruku i lagano je spusti na Omerov obraz. Na trenutak je osetila da joj je telo zadrhtalo, ali je to isto osetila i kod Omera. ,,Da mu oči nisu  zatvorene bez i jednog treptaja, pomislila bi da se pretvara da spava." ,pomisli Zehra i nežno povuče ruku niz Omerovo lice pa tiho prošaputa: ,,Ko si zapravo ti? Šta želiš od mene? U jednom trenu me tešiš, a u drugom ubijaš! Ko si ti Omere?"

Njegovo ime  izgovorila je najtiše što je mogla i krenula da ustane, ali  joj Omerove ruke oko njenog struka to nisu dozvolile. A onda je na trenutak pomislila kako ovo nije uredu i htede da pobegne od njega, a u sledećem minutu kao mače se uvuče bliže njemu  pa naslanjajući glavu na njegove grudi sklopi oči i u rukama svog neprijatelja ponovo zaspa.

Sve to Omer je gledao neprimetno. Samo nije imao snage otvoriti oči, bojao se! Prvi put se bojao da će mu biti hladno. Ali  ne zbog toga što je napolju -5* već zbog toga  što će Zehra, kada otvori oči pobeći iz njegovog zagrljaja.

Iako je bio budan mnogo vremena prije nego što se probudila Zehra, iako je želeo da je probudi, srce mu  nije dozvoljavalo. Svakog put kada bi htio izgovoriti njemo ime , nije imao glasa, nije mogao ni usta otvoriti.Na kraju je odlučio da sačeka da se njegova usnula lepotica sama probudi. Dok je posmatrao u glavi su mu se vrtele scene od sinoć iako su ga Zehrine suze bolele, sada zbog tih suza oseća neku toplinu oko srca. I ne zbog toga što je Zehra plakala, već zbog toga što je utehu u njegovim rukama pronašla. A onda mu je u mislima došla reč: ,,Moja!" Umalo se nije nasmejao na sav glas od sreće. Prvi put nakon 20 godina imao je želju da se smeje, prvi put nakon toliko vremena je nekog i nešto  nazvao ,,svojom".

Svojom  je nazvao devojku koju je mrzeo iz dna duše, devojku koja je njegov smrtni neprijatelj. Ali ni jedno od njih dvoje nije  znalo, čak ni prepostavljalo da loše i dobro nekad menja mesto. A isto tako i ljubav i mržnja nekad menjaju uloge.

Omer se borio sam sa sobom da ne otvori oči i ispred sebe ugleda  ta dva crna oka koja su do pre pet minuta  gledala u njega. A najteže mu je bilo, kada je svoju ruku stavila na njegovo lice. Kada ga je pitala ko je i šta želi od nje. U tom trenu hteo je reći neko ko pripada tebi i neko kome pripadaš ti hteo  je reći, ali Zehra nežno rukom pomilova njegovo lice  i on svoje reči za sebe zadrža. Čitavim njegovim telom  prošla je struja, svaki negov mišić za trenutak se ukočio, a srce prestalo da kuca.

Nije ga bilo briga ni za šta, želio je samo jedno, da otvori oči i svoje usne spoji sa njenim. Želio je da onaj san, koji sanja već mesec dana, pretvori u stvarnost. A nije znao da je on već odavno bio stvaran.

On nije znao, nije znala ni Zehra, njima je bio to samo san ali  ovim srcima što sada u njihovim grudima kao jedno kucaju, to nije bio san i nikada neće biti. Za njih je to bila najlepša stvarnost.  Samo što je Zehra te noći bila pospana lepotica, a Omer pijani idiot. Na kraju  je ipak nekako uspio da zadrži sklopljne oči i sačeka Zehrin sledeći pokret. U dubini duše mogao je pretpostaviti o čemu razmišlja, znao je da se bori sama sa sobom, da li da nečujno ustane, da ga probudi ili da ga udari. 

I ponovo bi se nasmejao na glas, upravo sad dok zamišlja kako ga udara i u isto vreme govori :,,Jesi li ti normalan? Iskoristio si to što sam slaba  da provedeš noć sa mnom!"

Ali ono što je Zehra uradila umalo ga je ubilo. Ali ta smrt nije bila od bola već od sreće, kada je osetio kako se još više sklupčala u njegov zagrljaj  pazeći na svaki svoj pokret da ga ne probudi.

Omer je još neko vreme čekao, nije smio otvoriti oči! Bojao se da se sada Zehra ne pretvara, bojao se da je možda shvatila da je budan. A kada je čuo njeno ujednačeno disanje  lagano je primakao svoju glavu do njene i ostavio jedan poljubac u njenu kosu na šta se Zehra malo pomerila, ali ipak nastavila da spava. Zehra je spavala duga dva sata. Za to vreme Omer se nije ni pomerio, posmatrao je svoju ženu i u glavi sebi postavljao pitanje šta će biti kad otvori oči. A kada je Zehra ponovo otvorila oči, ovog puta Omer nije zatvorio svoje, već se samo osmehnuo, i tiho prošaptao: ,,Dobro jutro." Zehrino bledo lice onog trena kada su se njene oči susrele sa Omerovim, dobilo je crvenu boju, spustila je pogled i tiho prošaptala prvo: ,,Dobro jutro." a nakon nekoliko minuta tišine: ,,Koliko je sati?" Omer joj se potajno  smejao. Zapravo, smejao  se tome što joj obrazi svakog puta pocrvene, smejao se sam sebi jer upravo sada, kad treba nešto da kaže, on ne zna šta da kaže.

Na svu sreću Zehra je upitala: ,,Koliko je sati?" i  prekinula nastalu tišinu, spasila dva srca od sigurne smrti. Omer  jednu ruku skloni sa Zehrinog struka i dohvati telefon. Neko vreme je ćutao, a onda tiho prošaptao: ,,Pola dvanaest." Nije prošlo ni deset stotinki,  a Zehra je već sedela na krevetu i uplašeno upitala: ,,Gde je Asija?" Omer  je gledao u nju čudno  neko vreme, a onda sasvim mirno odgovorio: ,, Kod Ajše."

Zehra odmah i krenu da ustane , ali je Omer  povuče nazad i gledajući je u oči krenu da spoji svoje usne sa njenim, ali ga savest upozori: ,,Ne ovako Omere." On sklopi oči i tiho upita: ,,Jesi li sada bolje?" ,,Jesam" - odgovori Zehra i ponovo ustade u sedeći položaj. Nakon nekog vremena tiho prošapta :,,Gde je spavala Asija?" ,,Asija je kod Ajše, to sam ti već odgovorio." -doda Omer, a Zehra pogleda u njega i  pokuša da postavi pitanje: ,,Ti.. Ovaj mi.. " Nije mogla sastaviti rečenicu. Omer se malo osmehnu, ali brzo skloni osmeh kako ga ona ne bi videla pa izgovori: ,,Šta mi?"

,,Mi smo ovde spavali bez Asje?" -upita Zehra, kao da joj od tog pitanja zavisi život. I ponovo njeni obrazi dobiše crvenu boju i ona skloni pogled, na šta se Omer ponovo nasmeja, usta sa kreveta i odgovori negledajući u Zehru :,,Jesmo." 

Izašao je  iz sobe sa osmehom na licu skrivajući  se da ga Zehra ne vidi. Pola sata kasnije Omer je sišao u salon, bilo je već vreme ručka. On ljubazno svima požele dobro jutro na šta Ajše kroz smeh doda: ,,Dobar dan i tebe brate. Jutro je već odavno prošlo." Nekih par minuta kasnije pridružila im se i Zehra. Čim je ušla u salon i ugledala Omera njeno lice dobilo je crvenu boju. Omer  je to, naravno,  odmah primetio i ponosno ustao kako bi joj pomerio stolicu da sedne. A zatim se spusti do njenog uva i prošapta: ,,Sada smo dva dva." Od njegovog glasa Zehra još više pocrvene  i spusti pogleda prema podu.  Sve to sa osmehom gledale su Muzein, Ajše i Dževrije. A onda Ajše uputa :,,Zehra, jesi li ti dobro? Lice ti je crveno? Ili ste vi..?"Tu zaćuta pa pogleda u Omera, a Omer se zbuni ne znajući šta da kaže.

Na svu sreću  pa je bio vikend i malena Asija nije bila u vrtiću. Ona izvuče Omera i Zehru iz ove situacije govoreći :,,Mama znaš li da je sinoć Zehra zaspala u onoj odjeći što je nosila. Ja sam govorila ujaku da je probudimo da obuče pidžamu, ali on nije dozvolio. Rekao je da je Zehra  jako umorna i da ne treba sada da je budimo. Jutros, kada sam se probudila, ujakova i  Zehrina ruka bila je na mom stomaku."  Ajše se osmehnu, a Zehra pogleda u Omera pogledom mu je postavila pitanje :,,Zašto me lažeš." Ali odgovor nije mogla vidjeti iako ga je u oči gledala jer ih Ajše prekide postavljajući ponovo isto pitanje : ,,Zehra, jesi li bolesna? Jeste li vi zato tako dugo spavali? Želiš li da pozovemo doktora?"  Ona odmahnu glavom i reče: ,,Ne ne Ajše. Nisam bolesna za to što sam ovakva kriv je tvoj brat.."