Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
U situaciji kada je potrebno naglo kočenje greška je pritisnuti kvačilo, jer na taj način dodatna sila inercije anulira deo sile kočenja.
Mozak mi radi brže no što je telo u stanju da odreaguje. Govorim nogama da se pokrenu.
Jarko svetlo me osvetljuje do kostiju, parališući me poput mačke koja nije bila svesna da će je vozilo usmrtiti ako se usudi da pređe sa druge strane puta.
Radoznalost je ubila mačku...
Saberi se, saberi se, saberi se jebote!
Gazim sumanuto kočnicu. Maglena zavesa koju je alkohol proizveo u meni se podiže. Čujem snažno lupanje. Ali nije to od direktnog frontalnog udarca, koji mi se podmuklo sprema, već lupanje dolazi iz mene.
Tup, tup, tup... Srce upozorava na opasnost, kao da su oči slepe.
Držim svom silinom volan i motam mahnito u desno. Više nisam na prednjem sedištu, već sve posmatram sa zadnjeg dok moj pijani otac kači zadnji deo srebrnog mini kupera.
Tup, tup, tup...
Majkin ukočeni pogled ostaje na mom. "Koči, koči, KOČI". Njeno vrištanje ostaje trajno zapisano u mom frontalnom delu mozga, tu negde blizu slepoočnica. Strah me parališe toliko da mi gornja vilica snažno udara u donju.
Tup, tup, tup...
Kao u starom filmu vidim uništeni fragment Dvininog postojanja. Tužna je. Posmatra me kroz prozor. Želja da je popravim je delovala kontradiktorno, razbio sam joj i poslednji atom borbenosti.
Tup, tup, tup...
Dvina, Dvina, Dvina... Uvek izviriš iz posebnog džepa koji sam samo za tebe prišio u srcu. A moje tako malo, neće ti biti dovoljno makar dao sve od sebe. Jednom ćeš me mrzeti.
Tup, tup, tup...
Dvina kad bi znala koliko se sad bojim. Koliko mi je hladno bez makar tvoje ljutnje da osvetli tunel kojim ću poći.
Tup, tup, tup...
Prebacujem iz višeg u niži stepen, pritiskam kvačilo ali tek pred kraj kočenja. Nema vremena za ništa drugo.
Tup, tup, tup...
Vozač kamiona već daje pokoj mojoj duši.
Tup, tup, tup...
"Koči, skreći, živi". Majkin glas opet igra živo u mom prebukiranom mozgu.
ABS sistem funkioniše. Točkovi naglo uspore, elektronska kontrolna jedinica menja više puta u sekundi kočni pritisak i time sprečava da se točkovi blokiraju.
Trava je zelena, a ponor iza nje dubok i crn. Kamion je ostao negde iza mene. Prešišan za jedan umalo izgubljeni život.
Osećam lako podrhtavanje pedale kočnice, kada još jednom naglo zakočim sprečavajući vozilo da se stropošta u gladni, mračni ambis.
