Dvina je je disala kako bi igrala. Balet je sve što je znala i što ju je činilo srećnom. Kada je bila na korak od ostvarenja svog sna, desila joj se strašna nesreća. Ostala je u invalidskim kolicima.
Nekada glavna tačka pozornice, počela je živeti...
Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
"Zar nećeš ništa da kažeš?" Svaki milimetar moje mišićne mase se ukočio. Ne znam kakav mi je izraz lica, ali po Nikinom mrštenju vidim da joj ne odgovara. Osećam se kao da me je neko šutnuo u stomak i istisnuo mi sav vazduh iz pluća.
Ma, bolje bih se osećao da me je neko šutnuo. Nego ovo...
Osamdeseti minut.
Skoro deset minuta stojim pored zida kao kip, osorno pretresajući svoje pamćenje. Kada se to moglo desiti? Koji je taj nesmotreni trenutak koji me je doveo do ovoga?
Stidim se svojih misli. Samoprezirem sebe, jer bih trebao biti srećan. Ona je moja verenica, ima prava da zatrudni, zar ne? Zar to nije cela poenta prosidbe, da pre ili kasnije dođu i deca?
U mom slučaju mnogo pre. Brže no što sam se nadao i mnogo brže nego što sam bio spreman.
Mrzim sebe zbog pitanja koje ću joj postaviti, ali ako laže, Bog nek joj je u pomoći:
"Gde je dokaz?" Dreknem uplašivši je. Ona se udalji od mene čitav metar i preneraženo me pogleda kao da ne može da veruje šta je upravo čula.
"Molim?"
"Čula si me. Ne teraj me da ponavljam. Ni meni nije prijatno". Naslonim čelo na zid. Ne mogu da razmišljam kako treba. Sve mi luduje u glavi, u mislima, u srcu.
"Trevore ti si jedan neviđeni gad". Odlazi nekud. Nema je. Klizim niz zid i sedam na pločice. Uplićem prste u kosu i primičem kolena ka sebi.
Sve je sjebano. Sve je otišlo u Božiju mater.
Vraća se besna kao furija i umalo me ne pogodi sa nečim u glavu. Sreća moja te imam brze reflekse, pa me je promašila za dlaku.
Pokupim beli štapić sa pločica i pogledam u dve crvene crtice koje mi deluje preteće poput đavoljih rogova.
"Šta ovo treba da znači?" Vrtim štapić u krug dok zveram u linije, kao da sam malouman.
"To je dokaz. Hoćeš li da odradim još jedan na licu mesta? Da me gledaš dok pišam na njega?" Ruke drži na struk, dok joj tamnim očima sevaju munje.
"Nema potrebe, ovo je dovoljno". Odložim test na komodu i jedva ustanem, jer su mi se noge u žele pretvorile.
"Sačuvaj ga za uspomenu kretenčino, jer to je zadnje što ćeš od ovog deteta videti". Razleti se po stanu, besna kao furija i zalupi za sobom vrata od spavaće sobe.
Čujem je kako gunđa, ali sam nesposoban da reagujem. Jedino šta sam sposoban da činim je da pokušavam da se setim kada je tačno to moglo da se desi?
Uvek sam pažljiv. Jebeno uvek pazim... Osim... Polako mi nadolazi. Pre možda nekih mesec dana. Kada je nosila onaj prokleti beli komplet. To smo veče završili u đakuziju na terasi. I iskreno nisam siguran koliko sam pazio...
