''Kako je ovo divno, Ana. Četrdeset godina braka i ljubavi" Džesika uzdiše pijuckajući šampanjac i gleda okolo po skupini ljudi koje su pozvli na svoju zabavu. Dobro i sama se slažem sa tim. Vjenčali su se čim su završili školovanje ali ja sam došla mnogo kasnije. Moji roditelji mogu mnogima da posluže kao primjer skladnog braka i velike uspješne ljubavi. Baš se vole i to se vidi.
" Da, jeste, Džes, samo da li je morala da bude ovolika zabava zbog toga. Pola grada mi se sjatilo u kuću i kruže ovuda gurajući nos u sve. Malo me to nervira" kažem joj kroz zube očima lutajući po prostoriji punoj ljudi.
"Daj, ne budi tako zlovoljna. Opusti se i uživaj malo. Ti imaš dvadeset i šest, a ponašaš se kao da ti je tri puta više. Pogledaj samo te macane, sve je na dohvat ruke" jeste ono na dohvat ruke, ali meni nije zanimljivo toliko koliko njoj.
Odrasla sam u izobilju i često puta mi je zbog toga bilo neugodno. Zašto? Pa u školi su me zvali tatina curica, dok su ostala djeca išla školskim autobusom ja sam imala ličnog vozača, dok su ostali išli na dodatnu nastavu u školu meni su predavali najbolji privatni učitelji, dok su ostali nosili odjeću kupljenu u običnoj prodavnici moja mama me oblačila u markiranu odjeću i sve je odisalo skupoćom. Muka mi je zbog toga.
Dok neki nemaju za život ja sam imala za deset života, a sad kao starija sam odlučila da budem ja kao i svi drugi, ne pravim razliku i ono čim se bavim mi olakšava koliko toliko sve.
Radim u sirotištu, brinem o napuštenoj djeci i pokušavam da se uključim u što više dešavanja u drugim istim i sličnim organizacijama, a moji nisu baš zadovoljni. Ja imam previše i to svega, drugi nemaju i hiljaditi dio toga i želim im pomoći.
Završila sam fakultet, pokušala da radim u očevoj firmi, ali nije to za mene, a kad sam im saopštila šta imam u planu, nisu baš bili zadovoljni. Posao u očevoj firmi je prije pola godine preuzeo drugi čovjek i ja se samo vodim kao vlasnik svega toga, a on upravlja sa svim.
Taj muškarac je sin od nekog tatinog prijatelja iz djetinjstva i po njegovim riječima sam mislila da je poseban, ali nije baš da smo kliknuli.
I upravo je ušao u moj dnevni boravak.
Deni Hanter je neko koga ne podnosim. Nije samo to da se ne podnosimo, ja tog čovjeka mrzim. Mlađi je od mene godinu dana, uspješan, privlačan za većinu žena, međutim sreli smo se samo jednom i to je rezultiralo mržnjom, mislim da je čak i obostrana.
Nazvao me, malom tatinom razmaženom lutkom, koja ima sve i nezahvalno odbija ono što joj se nudi. Arogantni gad pojma nema i to je rekao pred mojim ocem koji se samo nasmješio dok se meni micalo tlo pod nogama. Svaki sledeći sustret s njiom sam propustila i Džesika je bila ta koja je uskočila kad je zatrebalo. Tata kaže da mi treba neko ko će me postaviti na mjesto i da zato nije reagovao, a ja kiptim od bijesa i van sebe sam još uvijek.
"Reci mojima da me boli glava i dođi u sobu kad budeš htjela, a ja idem dok ovo sve nije izmaklo kontroli" ona gleda u istom pravcu kao i ja.
"Znaš da to što radiš liči na kukavičluk, a ti nisi kukavica" gurnu me laktom.
" Neću da im kvarim veče. Sutra ionako imam posla sa djecom, treba mi bistra glava i što manje bijesa u meni" a Deni izvlači sve ono najgore iz mene. Samom svojom pojavom, ne mora ništa da kaže ili da uradi, dovoljno je samo da ga vidim i da dobijem užasne misli u glavi.
Džesika se stopi sa gomilom, a mene u pokušaju bijega zaustavi majčina prijateljica. Žena priča za pet advokata, a ja svakom sekundom imam osjećaj da će se upravo dogoditi katastrofa.
" Nadam se da vam ne smeta da na par sekundi posudim Anu" kosa mi se na glavi digla od njegovih riječi, a dlačice na rukama nakostriješile kad su se njegovi prsti obavili oko mog zgloba. Žena se nasmješi i samo se okrenu i ode.
"Pusti me!" otresem se i izvučem ruku iz njegovog stiska.
"Dobro veče, Ana. Lijepo je napokon opet vidjeti tatinu djevojčicu" skupim šaku u pesnicu da ga ne bi lupila šamarom.
Gleda me u oči i zavodnički se smješka, ruke drži u džepovima i istini za volju izgleda lijepo. Imam osjećaj da se sva ježim i samo želim da pobjegnem od svađe, a mogla bi da mu kažem svašta. Međutim odlučim se za povlačenje.
"Laku noć, gospodine Hanter" okrenem se i koraknem uz stepenice pridržavajući dugu toaletu u jednoj ruci i pažljivo koračajući da se ne bi saplela.
"Koja si ti kukavica. Samo sam htjeo da... Ma ništa" nisam imala ni najmanju želju za razgovor s njim, ali bi mu zalijepila šamar preko onog zavodničkog lica i skinula onaj osmjeh jednom za sva vremena. Pored njega se osjećam kao malo dijete i to me nervira još više, a ne želim da mami i tati upropastim ovo veče, a ni da novinarima dam povoda da pišu o meni.
Nema on pravo da mi se obraća tako, nema pravo ni da mi prilazi niti da mi bilo šta kaže. Uđem u sobu i zalupim vrata za sobom, skinem štikle i onako obučena bacim se na krevet.Poklopim rukama lice i zarežim u tami sobe.
"Proklet bio Deni Hanter i ti i sve ovo što mi uradiš čim se pojaviš" izdahnem i zažmurim...
Kako da se riješim tog čovjeka?
Tara, hvala za kover...
Ljubim vas...
Duška
