Sumrak: Novi početak

Poglavlje 41.

Budim se. Osjetim peckanje u predjelu ledja. Otvaram oči a peruška mi slijeće na nos. Ustajem. Sva posteljina oko mene je poderana. Ležala sam u perju. Čak je još po koje pero letilo u vazduhu. Ustajem do ogledala i podižem majicu.
- O Bože.- na ledjima su mi se nalazile masnice od noktiju. Krv mi je išla. Bilo je i po malo modro.
- O ne. Jimin. Sranje.- obukla sam drugu majicu. Ledja su me prokleto pekla. Sišla sam niz stepenice sa telefonom na uhu. Nije se javljao.
- Jeste vidjeli Jimina?- upitala sam ih.
- Izletio je jutros.- rekao je Edvard. Izletila sam napolje. Trčala sam kroz šumu. Iz nekog nepoznatog razloga se nisam mogla preobraziti.
- Jimine!?- dozivala sam ga kroz šumu. Dva sata, i pretražila sam svu šumu nije ga bilo.
Prošla sam i kroz rezervat i ostatak grada. Nigdje. Kiša je počela padati. Poraženo sam se vratila kući.
- Je li došao?- upitala sam sa vrata. Alis je odmahnula glavom. Zalupila sam vrata toliko jako da se staklo za malo slomilo. Otrčala sam na liticu. Stala sam na ivicu litice i zaplakala.
- Zašto mi to radiš?- upitala sam više za samu sebe. Kiša je počela pljuštati. Isto kao i moje suze. Ustala sam. Nisam željela kući. Pozvala sam ga još par puta. Napisala sam mu poruku.

Ja: Na litici sam. Čekam te.

Sjedila sam. Gledala na sat. Prošlo je 2 sata ništa se nije desilo. Ustala sam. Gledala sam u vodu. Suludo, kao i uvijek. Pogledala sam u nebo koje je bacalo silnu kišu. Nasmijala sam se. Uzdahnula sam duboko. Zakoračila sam nogom. Osjetila sam kako se nečije ruke obavijaju oko mog struka i privlače me u zagrljaj. Zaplakala sam.
- Zašto?-
- Zato što ne mogu podnijeti činjenicu da sam čudovište.- rekao je kroz suze. Obgrlila sam ga rukama oko vrata. Podigao me je. Nosio me je tako do kuće. Ledja su me pekla.
Ušli smo u moju sobu kroz prozor.
Uveo me je u kupatilo. Skinuo mi je trenerku i majicu.
- Sada je red na mene. Da li mi vjeruješ?- upitao me je.
- Ne znam.- uzdahnuo je. Okrenula sam se prema njemu.
- Jimine, koliko god me povrijedio, nikada nemoj otići. Time me ubijaš. Rekao si...-
- Izvini. Neću te ostavljati više.- rekao je.
- Obećavaš?-
- Obećavam.- rekao je.
- Vjerujem ti.- rekla sam. Otvorio je vrata tuša i pokazao mi da udjem. Ušla sam. Bila sam mu okrenuta ledjima. Otkopčao mi je grudnjak i skinuo. Zadrhtala sam.
- Ne boj se.- šapnuo je. Klimnula sam glavom. Donji veš je ostao na meni.
Uzeo je tuš i pustio vodu.
- Probaj da ne vrištiš.-rekao je. Usmjerio je tuš prema ogrebotinama. Voda je bila vrela i užasno je peklo. Uzeo je moju ruku i držao je. Stisnula sam je iz sve snage od boli. Podesio je vodu da bude hladna. Osjetila sam olakšanje i naslonila sam se na zid ispred mene. Ugasio je tuš. Nabacio je peškir preko mojih ledja. Umotala sam se i izašla. Dao mi je odjeću i ostavio me da se obučem. Kada sam se obukla i izašla sva soba je bila sredjena. Peruška nigdje nije bilo.
- Izvini još jednom.- rekao je. Prišla sam i poljubila ga.
- Oprošteno ti je.-