"Moguće je sve što nije nemoguće"

Part 3 "Zabava tek počinje."

Davor's pov

"Imam dodatnu, ideš kući sam." - viknuo sam Marku, koji je brzinski raspalio niz stepenice, čim se oglasilo poslednje školsko zvono za danas.
"Okej." - dobacio je u hodu, ne remeteći harmoniju svog kretanja.
Došavši pred umivaonik, bacio sam pogled na okruglu staklastu površinu, u nameri da popravim frizuru, koja se malo 'izdeformisala' nakon užasno dugog 'zatvorskog' dana.
Najednom, nekakvo iznenadno kreštanje, koje nisam mogao jasno rastumačiti, doprlo je do mojih ušiju, nateravši me da se cimnem, na trenutak.
Brzo skontavši odakle taj, nimalo prijatni zvuk dopire, zavrnuo sam česmu, istog momenta, pa se uputio ka tamo, u nameri da očitam bukvicu kretenkama koje su me, bukvalno, prestrašile, što nije mala stvar. Ne, uopšte.
"Kako da se smirim, kako?! Odjednom se pojavi neki tatin sinčić, podmiti upravu i nadređene, i nonšalantno dogura do kandidata koji će, posve ponosno, predstavljati ovu je*enu školu, u što boljem svetlu!"
Došavši do male učionice, koju su inače koristili učenice iz suprotne smene, imao sam šta i da čujem. Minut, ma kakav minut, ni desetak sekundi mi nije bilo potrebno da obradim primljenu draž i shvatim, kao što naš narod kaže, "koliko je sati."
"Nemaš prava da tako govoriš, za ime Boga. Ni ne poznaješ ga. Verovatno nisi ni dovoljno upoznata sa čitavom situacijom, a i da jesi, to se tebe ne tiče. Uostalom, i da si u pravu, šta bi mogla da promeniš? Šta bi, uopšte, i trebalo da menjaš? Mani se uzaludnog posla, i usresredi se na sopstveno napredovanje." - usledio je nešto poduži govor, koji je, priznajem, bio sasvim na mestu. Ne nameravajući da mi nešto promakne, još više sam se pribio uz vrata, nadajući se da će me 'pečatiranje' zadesiti neki drugi put.
"Odustaću od takmičenja, prokleto hoću. Ne želim da učestvujem u jednoj takvoj prljavoj igri."
"Nije problem u igri, kako to nazivaš, problem je u tebi, iako ne želiš da priznaš. Žuljaju tebe njegovi bolji rezultati na testovima, veći broj poena, i pohvale koje dobija, čak i od tvog mentora. Priznaj."
"I to je, garant, unapred kupljeno, i isplanirano. Novac čini čuda, draga moja.
"Mislim da si totalno u krivu."
"Nećeš tako misliti kad' maske padnu, i zabava prestane. O, ne."

Kažeš zabava?
Novac?
Potkupljenje?
Igra?
Stvarno, štreberko mala, bezvredna?
Olajavanje po hodnicima, i serviranje besmislica - je li to tvoj način skretanja pažnje na sebe, pošto je drugačije to neizvodljivo postići?
Nisi kompetentna da prihvatiš da se našao neko bolji od tebe, pa bi da 'normalizuješ' situaciju 'kartama' neistine?

Hmm, žao mi je, znaš.
Nisam imao u planu nikakvu sporednu aktivnost, do završetka ovog takmičenja, ali, kad' me već tako lepo moliš, ispuniću ti želju. Zabava tek počinje!

-Dva dana posle-

"Završavaš mi to večeras?" - pitao sam, provlačeći ogromnu količinu zadovoljstva kroz svoj glas.
"Kao po dogovoru."
"Savršeno." - konstatovao sam, u glavi već razvijajući film o budućoj 'predstavi.'