Sudbina ili pogrešna odluka

4.deo

Polako se zaputim ka terasi, Danka je rasklanjala posle doručka mojih momaka.Pogleda me i reče:

- Hoćeš doručkovati Leno?- odmahujem glavom:

-Uzeću samo sok, kako je Jana jela? - pitam je i dodajem:

 -Hvala što si je pripremila...- namršti se  spušštajući  čašu sa sokom i odbrusi : 

- Prestani mi zahvaljivati, godinama sam uz vas, Jana mi je kao  kćerka, zašto bi mi bilo teško da je obučem, a i pomogla mi je ona sama.Ne možeš ni ti  sve...Vidim da si premorena a sezona vam kreće!A i Miloš mi reče da opet ne spavaš.Mrzim taj tvoj  predosećaj ili šta je već...- reče i ode u kuhinju.

Gledam za njom i  mislim kako sam srećna  što je imam.Uzdahnem  setivši se njene sudbine i bola koji ona u sebi nosi.Samo  4 godine starija a kao da je  dvadeset...

- Zdravo Leno!- začujem komšinicu koja ide ulicom.  

- Zdravo Divna!Je si li za kafu? - pitam a molim Boga da odbije, jer kad dođe ne zna da ode a ako je ne pozovem ne opra me ni Dunav što teče na 500 metara od moje kuće.

- Joj hvala ali ne mogu!Žurim!- reče i ode a ja ispustih uzdah olakšanja i čuh tihi smeh iza leđa.

Danka se tiho smejala jer je znala koliko mrzim to komšijsko ogovaranje.Mislim, nisam ja nepristupačna, volim društvo i druženje ali ova žena je nemoguća, zna sve abrove u selu i sve ona najbolje zna, ko je s kim i ko je koga prevarioo...majko mila, da zna koliko me to ne zanima ne bi mi se nikad  javila.Pogledam Danku koja se smejući se  i dalje,skupljala  posuđe od doručka. 

- Neverovatna si, pa što joj se javljaš kad je ne podnosiš?- reče mi. 

- Ma otkud znam, znaš i sama kakva je, rasprela bi priču o nama samo tako da nisam fina sa njom.Sećaš se kad si došla  i kad te proglasila za Miloševu  ljubavnicu.Koliko mi je trebalo vremena da   sve to očistim.Još je i ona moja  svekrva podržala u svemu tome - Danka se uhvati za srce i nasmeja: 

- Joj da!Zaboravila sam. Jebote koju nam je zavrzlamu mogla napraviti onda.Sreća da si bila  prisebna. Svaka druga  na tvom mestu bi otišla u tri lepe...Ali ne i ti.Sačekala si da se sve smiri i razjasnila. A i ona tvoja svekrva, kažu  o mrtvima sve najlepše ali  o njoj  kako?...- reče uzdahnuvši.

- Dano, zašto da odem kad sam te očekivala, Miloš me je zvao i rekao mi sve i pitao šta da radi, u onom stanju te nije mogao ostaviti, a i dugovao je Damiru, znao je  da se  desilo obrnuto da ni Dramir mene ne bi  napustio.Zar nisi  znala  koliko su oni bili dobri prijatelji?Žao mi je samo što se sve završilo tako loše, da je bar dete ostalo...- rekoh  gledajći je i videh da  joj suze naviru na oči.Brzo ustanem i zagrlim je. 

- Oprosti! Budala nas  rastuži! A što se tiče svekrve, znaš li da se često okrenem  plašeći se da pred mene ne  iskoči đavo bežeći od nje iz pakla, upoznala si je!- rekoh  pokušavajući je nasmejati. I uspeh u tome.Nasmeja se i odmahnu rukom:

- Nisi normalna, majke mi, gde se seti đavola i nje?- reče i  ode u kuhinju. Sedoh ponovo  i sećanja navreše.

1988.godina

Polako se odvojim od njega i pogledam ga.Gutao me je onim svojim plavim očima.Polako se odvoji od auta i otvori mi  vrata.

- Hajde, odvešću te u školu - reče. Sednem i sačekam da i on uđe u auto. Kupovali smo ga zajedno kad je bio na odsustvu u januaru. Uđe i upali auto, pusti  muziku. 

- Ne idem u školu! - rekoh mu.Pogleda me:

 - Kako ? 

- Lepo! Ovaj mesec sam na praksi u Kompasu u Brankovoj. Ne idem više u školu.Samo 15.juna da odbranim  diplomski i gotovo je sa školom. Bar u ovom segmentu. - rekoh...Pogleda me šeretski i nasmeja se: 

- Divno znači  uskoro si samo moja.Leno, ima li šanse za...- poče nesigurno._ 

- Ne. dogovorii smo se i tako će biti.Razumem te da si nestrpljiv i ja sam, ali dala sam reč tati i nemam nameru da je pogazim - prekinuh ga.

Znam šta želi, želim to i ja ali dala sam reč ocu da nikad neću biti sa mladićem pre braka. Obožavala sam oca i znam koliko  prezire žene koje varaju muževe i koje se kurvaju.Obožavao nas je sve tri i nikad ružnu reč ili podigao ruku na nas, sve je rečima rešavao.Puštao nas je da budemo svoje ali je jedno od nas zahtevao da  ga ne obrukamo i da se za nama ne čuje loš glas.Nije nam se mešao u  izbor zanimanja , ma podržavao nas je u svemu a imao je samo jedan zahtev, pa kako da  to ne ispoštujem.Znam da  smo mladi, vrele krvi, i ja želim  sa njim ali vereni smo i svadba nam je za nešto manje od dva meseca.Ako smo mogli do sada  da čekamo zašto sad da žurimo....

Galama u hodniku me vrati iz razmišljanja, Jana i terapeut su izašli  iz sale, moja lepotica je stajala na nogama!!!Danka je uzviknula a ja sam stajala kao kip, nisam mogla da verujem, moja  princeza  stoji, samostalno  stoji, dobro drži se za hodalicu ali  stoji , sama, polako mi do mozga dopire  slika, Jana nasmejana gleda me  a ja ...Polako se pokrenem i krenem ka njoj, čujem Dušana terapeuta.

 - Ne Leno, ostanite tamo, neka vam priđe ona - pogledam ga.

 - Hoće li moći?- pitam. On se smeje:

- Već nedelju dana vežbammo ,ojačala je! - reče mi. Polako mi do svesti dolaze njegove reči."Vidi male  čupavice, a ovamo noću ne može da se okrene."Nasmejem se i zgrabim svoj telefon.Snimam je kako  hoda i u tom trenutku iza nje  primetim Miloša kako iznenađeno je gleda.Dam mu znak da ćuti i snimak šaljem Darku.Znam da će se obradovati.Jana primeti  da sam dala znak i reče:

 - Tata je iza mene, zar ne mama? - klimnem glavom.On se polako primače i poljubi je u kosu.

- Princezo, krila si od nas!- ona  ga zagrli.

- Htela sam da vas iznenadim.Mamu pogotovo, ali me Danka omela.Nevaljalica. Mama je opet bila negde daleko u mislima i htela sam da dođem do nje i iznenadim je ali me  Dana izdala.! - razdragano ispriča ocu priđem im  još ta dva-tri koraka i zagrlim je. 

- Ludice, moglo je srce da me izda.Šta mi radiš, veštice moja mala! - ona se nasmeja i izvuče iz naših zagrljaja. 

- Ma kakvo srce, lavice moja!Moraš ti još da  živiš. Znam da  možeš. Idem da završim vežbe.Večeras slavimo, je li tako...- oboje klimnemo glavom i ona se polako vrati  do terapeuta i odoše u salu.

 Iz mene  pojuri poplava suza.On me zagrli ali vidim  da se i njemu grudi  nadimaju i niz obraze  liju suze...Suze radosnice...23 godine čekamo ovaj trenutak, još od kad je napunila godinu dana i kad su nam rekli da  najverovatnije neće nikad prohodati.Pomislim, gde ste sada stručnjaci, da vidite koliko ste dobri prognozeri.Osećam kako me  jako steže u zagrljaju, i setim se da ga upitam: 

- Miloše, otkud ti, zar nisi trebao da odeš u firmu?-  pusti me iz zagrljaja i uzdahnu: 

- Ne pitaj, dva traktora se pokvarila, sa ona dva nećemo moći da završimo zaštitu  pre  cvetanja. Moram da jurim  majstore. Izvini dušo ali moraš ti da preuzmeš danas firmu.Darko je tamo ali znaš koje  ajkule su danas na redu. On sa njima neće moći, a tu su i rusi.- u trenu  izgovori , poljubi me i krete ka  radnoj sobi. 

- Ne brini, krećem odmah - i Danki dajem znak da  zove vozača jer danas nisam sposobna da vozim.

Znam da su danas  u firmi proizvođači  koji žele da im damo bar okvirne cene otkupa voća za ovu godinu, razumem ih jer i mi pripadamo  njima ali se bavimo i izvozom voća u  Rusiju i Evropu.Darko je mala  ajkula ali ovi su opasni  i potrebna mu je moja pomoć, još malo , za dve godine ja mu neću  trebati, ma to je  moj sin.Likom na oca ali  narav moja.Pošto se spremim siđem i javim se njemu.Odmahne mi rukom  i nastavi da se  svađa sa majstorima da što pre dođu.