MIRIS RUŽE (Štampana)

Pet Meseci Kasnije

Kao pingvin levo i desno teturala se Zehra dok je silazila niza stepenice. Stomak joj je doslovno bio do zuba, baš kao i Ajši.

Danas joj je tačno devet meseci, devet meseci ispod srca nosila je deo Omera. I tačno pete meseci kako on više nije u njenom životu.

Danas Zehra nakon pet meseci odlazi na groblje da posadi ružu baš kao i što je obećala..

Zehra P.O.V

Sa belom maramom na glavi koračam prema mezaru (grobu)..  Pet meseci! Pet prokletih  meseci kako on nije pored mene, ne čujem mu glas ne osećam miris, ne vidim oči.. Sve je utihnulo onog trena kada se začuo treći pucanj. Dok prilazim mezaru prisećam  se one noći , trena kad samo po drugi put izgovorili"Da" Tog dana bio je srećan! Sećam se kao da je sad kada sam stigla ispred restorana otac me je dočekao ,,Dobro došla kćeri", rekao mi je srećno i pružio  mi ruku kako bi mi pomogao da izađem iz auta.. Na sebi je imao svoje staro odelo, ono isto koje uvek nosi. Pogledam ga u čudu pa sama sebi postavim pitanje: ,,Šta će otac ovde? Zar ovo ne bi trebala da bude večera sa prijateljima? Zašto me ispred restorana čeka otac, zašto u rukama drži mali bijeli buket, gde je Omer?" "Zehra dete, jesi li dobro?" - zabrinuto upita moj otac i svoju toplu ruku mi stavi na obraz. ,,Oprosti mi oče! Oprosti mi.." bolno izgovorim i čvrsto ga zagrlim, plačem kao malena devojčica dok me otac rukama mazi po kosi. ,,Oprosti mi oče ako si nekad zbog mene zaplakao! Ako si nekad zbog mene glavu pognuo." , kroz jecaj jedva izgovorim. ,,Dete moje.. Jedino dobro što mi se u životu dogodilo, si ti. Oprosti ti mene kćeri, što nisam znao da ti budem dobar otac i što nisam znao tvoje latice osetljive ruže da zaštitim" Sa bolom u glasu izgovori moj otac i još više me privuče u svoj topli zagrjaj.. ,,Hajde kćeri! Tvoj princ naš čeka." reče i nežno me poljubi u obraz..

Obrišem vrele suze sa lica i krenemo prema vratima.. Čujem glasove, čujem svi nešto govore a ja vidim samo njega! Mog anđela, mog Omera. Otac me po drugi put predaje tom divnom čoveku i govori ,,Ti si joj podario život."

U očima mog oca prvi put vidim suze i znam da plače zato sto je srećan. Srećna sam bila i ja!

Sledećeg jutra pribudila sam se pored Omera. Sinoć mi je još jednom poklonio život, nežno ga poljubim u obraz, a on se protegne na krevetu, pa оtvarajući jedno oko kaže ,,Dobro jutro ljubavi, dobro jutro svetlosti, dobro jutro Ružo." Smeška se zlobno, a ja rukama dohvatim jastuk pa ga raspalim po glavi govoreći: ,,Ustaj! Već je prošlo podne.. Znaš da nas svi čekaju u konaku."   "A da mi ipak odemo na medeni mesec?" Sa osmehom upita, pa me povuče u svoj zagrljaj. Ljubi me kao da upija moj miris, pa me onda pusti i kaže: "Stvarno, hajde da ne idemo kući." Pogledam u te divne crne oči: ,,Hajde idemo.. Svi nas čekaju", govorim mu šapatom kao da se bojim da nas neko sluša, kao da se bojim da će nešto ili neko da pokvari našu sreću. Pa se ponovo spustim do njega i još jednom poljubim  te sočne usne.. A da sam ga poslušala! Da sam samo mog Omera poslušala ne bi njegovu smrt tog dana gledala.. Ali od sudbine čovek ne može da pobegne.

Ajše P.O.V

Vreme je prošlo kao rekapored nas. Pet meseci prošlo je kao da sam pljesnula dlanom o dlan. Sećam se tog dana! Smejali smo se kao nikad, a onda je Bašhande došla.. Da zovem je Bašhande, ona više nije moja nana. Zbog te žene izgubila sam sve ono što sam volela. I sad mi njene reči odzvonjavju u ušima. Kako sam mogla da budem slepa kod očiju? Postavljam sama sebi to pitanje svakog dana. Zatim dolazak moje  majke. Žena koja je svoj život žrtvovala zbog nas, gledam je a suze mi same kreću. Vidim da na licu ima modrice, čujem da brat govori: ,,Neki ljudi u ovu kuću nikad nisu dobro došli." Ali, ne marim za  njegove reči. Napravi jedan korak napred, krenam prema majci a onda začujem jedan pucanj, odmah  zatim čujem i drugi, i treći. Ispred mene se slijeva potok krvi, ali nemam snage da se pomaknem. Ispred sebe vidim  telo mog brata, kako pada prema podu. A onda samo čujem Zehru kako govori Omere. Nakon toga ne sećam se više ničega,  jutro sam dočekala u bolničkoj sobi. A sad dok gledam Zehru kako na mezar (grob) sadi jednu belu ružu, srce me boli..