Ne znam da li je svakome tako bilo, ali meni kao prvorođenom u porodici Norton je bilo preteško. Svi su mislili, Nikolas je prvi i njemu se povlađuje, Nikolas može sve, a mi ništa, Nikolasu se sve kupuje i on je mezimče, Nikolas ovo, Nikolas ono. A u suštini niko nije znao kako je meni.
Od kad znam za sebe, morao sam da budem naj naj. Moja majka i otac su bili preteški, u smislu mog vaspitanja, ne znam kako su se tako našli, ali isti u svakom pogledu. Pošto sam bio najstariji morao sam da budem uzor i da se moj brat i sestre ugledaju na mene. Postavili su mi takve standarde da sam ja u pravom smislu bio objekat, a ne živo biće sa potrebama i osećanjima.
Pred celim svetom mi smo bili savršena porodica kakva se samo poželeti može, ali bilo je tu mnogo prljavog veša koji se ni u kom slučaju nije smeo izneti van.
Od mene se zahtevalo da budem poslušan, da u školi budem među najboljima, da završim koledž i da budem na jeziku fin i kulturan. Bez ružnih reči i prava da se suprotstavim ili ne daj Bože kažem neću ili ne mogu.
Kada bi se korili ostali, onda bi Ivana govorila:
-Stefane, kako te nije sramota, zašto se malo ne ugledaš na svoga brata - ili..
-Sandra, zar takve ocene, pogledaj Nikolasa, kako on može, možeš i ti - ili pak ...
-Iva, sram te bilo, kakav je to jezik, kako Nikolas to ne govori - i sve tako.
Ja sam se trudio, bio fin, imao najbolje ocene. Ponašao se u skladu sa propisanim pravilima mojih roditelja. Bio manji od makovog zrna, dok je u meni rastao otpor i bunt. Sa ulaskom u pubertet, moji pogledi su počeli da se drastično menjaju na njihove zahteve i kada sam se pobunio, odnosno doneo jednu slabu ocenu, nade su mi propale. Dobio sam takvu šamarčinu da sam se okrenuo trista šezdeset stepeni u krug. Ivana je ostavila takav trag na mom licu da joj to ni dan danas nisam zaboravio.
Pomirio sam se sa sudbinom i nastavio tempom koji su mi oni nametnuli. Šta sam drugo mogao? Osim da se povinujem njihovim zahtevima. Završio sam koledž i zaposlio se u jednoj klinici za maksi facijalnu hirurgiju. Kao hirurg imao sam dobra primanja, dobre devojke i život me je nekako povukao u stranu koja mi je u stvari bila namenjena, ali su me sa tog puta moji roditelji skrenuli. Počeo sam da živim punim plućima i naredne dve godine sam se provodio, radio i trpeo prozivanja od brata i sestara. Roditelji su i dalje vršili pritisak na mene, prebacivali mi druženja i noćne izlaske, jezik koji je počeo da uzvraća na njihove opaske i baš mi se sve smučilo.
Kažu da su od mene napravili čoveka, ali ja sam samo znao kakvog. Bio sam samo glina u njihovim rukama koju su oni oblikovali i pekli na tihoj vatri svih godina, samo što nisu znali ako je previše izložiš temperaturi glina puca, tako sam i ja.
Kada je Stefan otišao i pridružio se Mirovnim snagama, ja sam odlučio preko noći, biti ili ne biti. Upravo kao i Hamlet u Šekspirovom delu. Okrenuo sam list, završio sa jednom pričom mog života i krenuo da pišem novu, sasvim drugačiju.
Dao sam otkaz na klinici, spremio se i preko noći sleteo na Beogradski aerodrom. Uzeo taksi i našao se pred kućom Marije i Đorđa u Nišu. Oni su bili iznenađeni, ali ne toliko koliko moji roditelji koji su saznali da sam u Srbiji i da sam sve napustio, tek posle nekoliko dana.
Za divno čudo, nisu me grdili i kritikovali. Samo su rekli da sam ja odrastao čovek, da su se oni trudili i da je sad sve na meni. Zapravo Ivana je rekla:
,,Tvoja sudbina je u tvojim rukama,,
Da, moja sudbina. Konačno sam bio slobodan, konačno sam mogao da se ponašam i da činim šta mi je volja.
Konačno sam imao svoj život da sa njim raspolažem kako želim.
Krenula su bolja vremena. Babi i dedi sam sve objasnio. Ljudi su bili u čudu, nisu imali pojma o odnosima u našoj porodici, prihvatili me i nikada za ove tri godine nisam čuo da su mi nešto prebacili ili me prekorili. Jednom mi je samo baba rekla da bih mogao da pokušam na nekoj privatnoj klinici za estetsku hirurgiju da se zaposlim. Tada sam se samo izbečio na nju, ali joj nisam ništa odgovorio. Shvatila je poruku mog pogleda i nikada mi više nije to spomenula.
Mada u poslednje vreme sam počeo da razmišljam o tom njenom davnašnjem predlogu. Moj poziv mi je nedostajao, postajem svestan nekih stvari i mislim da ću o njemu malo više da razmišljam u budućnosti.
Meni je bilo odlično na spratu njihove kuće. Novac koji sam doneo uložio sam delom u renoviranje mog životnog prostora, a deo sam finansirao u jednu manju firmu čiji je vlasnik bio moj drug iz detinjstva. Bio mu je potreban partner sa ulaganjem.
Vlada je mojih godina i sa njim sam imao dugogodišnje prijateljstvo. Kada smo dolazili u posetu roditeljima moje majke ja sam se upoznao sa njim. Živeo je preko puta i odmah smo se dopali jedan drugome. Bili smo klinci, ali bolje sam se slagao sa njim tih mesec dana na raspustu, nego sa mojim Stefanom.
Bio je pravi drug i kada sam došao i izneo mu planove za budućnost, bio je ushićen i predložio mi da budemo partneri u firmi koju je nameravao da otvori. Ja sam sa zadovoljstvom prihvatio i evo već tri godine lepo sarađujemo. Ja sam samo tu lice koje je finansiralo posao, a on je bio zadužen za sve ostalo. Dobijao sam lepu sumu mesečno koja je bila dovoljna da zadovolji mije potrebe, čak i da nešto dam Mariji.
Tokom ove tri godine, krug prijatelja se proširio, uglavnom su to bili muškarci koji su imali slične poglede na život kao ja. Todor, opasna faca Niša, koji me je nagovorio da krenem u teretanu i da povećam telesnu masu, Miloš, koji mi je istetovirao celu ruku, Ilija, perfekcionista u svemu čega se dotakne i Saša, zaluđenik za ribolov.
Navukao me je na taj sport, da sam noću počeo da sanjam plovak i štap za pecanje.
U početku sam se opirao i nisam želeo da odlazim sa njima kada bi autom išli kilometrima i ostajali danima čekajući da nešto upecaju, ali kasnije, kada ih nije bilo za večernja druženja, ja sam se dosađivao i složio se da im se pridružim, ali samo kao posmatrač.
Ne, ne možete samo da posmatrate kada ugledate ozareno lice Saše dok vadi soma od tri kila i kada se dere kao manijak.
Dok sam posmatrao, posmatrao sam, ali u čoveku uvek postoji ono nešto što vas tera da probate. Kada sam prvi put uzeo štap u svoje ruke to je bio kraj.
Bio sam nespretan i struna mi se stalno mrsila. Nisam znao da vežem udicu i svi su se smejali kada bih kao nešto ja vezao. Ma nije ličilo na ništa. Nisam znao ni da zabacim ili stavim mamac na udicu. Bilo je baš zabavno, naročito njima koji su me smatrali fanatikom za sve samo ne za pecanje. Ali postepeno sam naučio i samo živeo za dan kada bismo išli negde i kada bih zabacio.
To je bilo ono pravo, to sam bio ja. Opuštanje, ma uživancija, mozak nije radio, nisam morao da razmišljam samo voda, riba u njoj i ja sa štapom.
Pošto sam se provlačio i nisam vadio dozvolu u početku, a da biste pecali morate je imati, morao sam i ja da je izvadim. Svi ostali su je imali, a svako od njih je imao pravo da peca sa dva štapa. Ja sam se provlačio dok sam mogao, zapravo dok sam naučio i poželeo da sam odem negde i pecam.
Otišao sam u ribolovačko društvo sa namerom da izvadim dozvolu i sreo se sa očima koje su se nevino osmehnule kada sam izgovorio: - Zdravo!
Znao sam istog trenutka da sam upecan.
----------------
Nastavak na LULU
http://www.lulu.com/shop/nik-west/sve-ili-ni%C5%A1ta/paperback/product-23926959.html
YOU ARE READING
SVE ILI NIŠTA ✔ (Nortonovi IV deo)
Short StoryU traženju sebe, Nikolas pronalazi ljubav svog života.