Nadimkom sve počinje

1. Trebala bi malo paziti

Zvrrr, Zvrrr. "Neeee, prestani." opet se derem na budilicu, znam da to samo ja mogu, ali nisam ja kriva kaj mi je gimnazija isprala mozak.

Trenutno sam doma, u jednom malom selu u Hrvatskom zagorju. Inače sam u školi u Zagrebu, a živim u učeničkom domu, tek sam prvi razred, ali ono ok je za sada.

"Petra, daj se već jedanput digni iz tog kreveta." ja još uvijek nemrem skužiti na koju foru moja mama ima tolko energije tak rano ujutro.

Pogledam na mobitel koji je maloprije zvonio i vidim da je 9.48 "Ups" izgleda da sam krivo navila budilicu umjesto u 8.36 ja sam ju navila u 9.38 pa nije ni čudo da je moja mama živčana. (Ako se pitate zakaj ja stavljam u 36 ili 38 to je zato kaj smatram da nije fer prema ostalim brojevima ako stavljate u npr. 8.00 ili 8.35) "Evo me, samo malo."
Baš u trenutku kad sam skoro ponovo zaspala ponovno ušla je moja draga sestra u sobu. (Shvatite sarkazam.) "Petra, daj mi svoju košulju idem navečer s Lukom van Tinu na rođendan."
"Kao prvo, ne dam ti košulju jer buš ju rastegnula, a na meni bu poslje izgledalo ko da ju je slon nosil. A kao drugo zna li Luka da idete van i to Tinu na rođendan."
"Još ne zna, ali uskoro bude."
Meni fakat nije jasno kaj taj dečko dela s njom, lik je u potpunosti na mjestu, a nije baš ni ružan tak da nez.
"A daj baš si neka ja tebi uvijek sve posudim i dam."-ono kad ona pokušava meni nabiti grižnju savjest.
"Ja se ne sjećam da sam ja od tebe ikad tražila neku majicu ili košulju jer meni to dođe do pola pupka jer si ti mala." -nije da sam ja nešto pretjerano visoka, ali 167cm naspram metar i šumska jagoda razlika je ogromna.
I tu je našem razgovoru bio kraj i da sam joj htjela posuditi nebi mogla jer je moja košulju ostala u domu. Napokon sam ustala iz kreveta i kad sam krenula do wc-a i prošla kraj televizije i vidla da je na telki neka bogata obitelj iz Amerike koja je rodom iz Hrvatske. Nisam uspjela sve vidjeti, ali bilo je nešto u stilu da njihova kći nije njihova kći. Pa normalno fali im drame u životu.

Danas je subota sutra idem u Zagreb mislim moram otići ranije jer idem na izlet sa domom. Jedva čekam da se vidim sa curama. Ali danas moram cijeli dan učiti, a to mi se neda. Mrzim povijest mislim znam da ju učim da se ona ne bi ponovila, ali kaj ja dobivam s tim ako znam ko je Pir iz Epira.

...
Taman kad sam završila s učenjem čula sam da se auto spušta i ni više ni manje bio je Luka. Moja sestra je izašla s tolko šminke na licu da si ne možete ni zamisliti. Izašla sam na balkon svoje sobe.
"Bok." pozdravio me, rekoh vam ja da je lik normalan prošli njezini dečki pravili su se da ne postojim.
"Bok." zapravo Luku znam već par godina jer smo oboje bili u zajednici mladih kod nas u župi.
Taman kad sam krenula ući on se meni obratio.
"E Pero, mislim nadam se da ti ne smeta kaj te tak zovem."
Inače mi užasno smeta i tako me zovu samo prijatelji s kojima sam si stvarno, ali stvarno dobra. Sad mi čak i nije tako jako smetalo ne znam je li to jer sam se navikla ili mi samo trenutno ne smeta.
"Ne ne smeta mi."
"Ok, nego da te pitam ti ideš sutra u Zagreb jel' da?"
"Da, zakaj?"
"Zato kaj ja idem sutra oko 19.00 jer mi dolazi sestrična, koja je u Splitu na faksu pa ju moram pokupiti pa možeš ići sa mnom."
"Nebi ti htjela biti na brigu."
"Ma nisi mi samo da ti bude lakše."
"Pa onda ok."
Vidla sam da mojoj seki baš i nije bilo svejedno, ali nije da me briga.
"Super vidimo se sutra." -reko je.
"Može vidimo se sutra i da seko pozdravi Tina." -možda neki misle da sam zlobne, ali vjerujte mi nisam ona je prema meni inače i gora.
Na to je ona samo preokrenula očima i ušla u auto.

...
Zvoni mi mobitel
"Koja budala zove u 3 ujutro."
"MOLIM." -javim se malo živčano.
"Pero, ja sam Luka, znam da je kasno, ali ja i Ivana (moja sestra) smo tu vani ispred kuće i ona se napila i zaboravila je uzeti ključ ili ga je negdi izgubila. Možeš li molim te doći dolje otvoriti vrata da ne probudimo vaše starce."
"Dobro evo me." -spustila sam se po stepenicama i došla dolje. Imala sam kaj vidjeti ona se vješala po njemu ko majmun po drveću, a on ju je pokušavao smiriti.
Na licu mu se vidjelo olakšanje kad me vidio. Otključala sam vrata te smo ju oboje doslovno nosili po stepenicama.
Stavila sam ju u krevet koliko god da se ne podnosimo i dalje smo sestre. 

U potpunosti sam zaboravila da je Luka još uvijek tu i kad sam se okrenila udarila sam u njegova prsa i gotovo pala da me on nije uhvatio. To bi bio kaos u potpunosti jer bi se moji roditelji prvo probudili, drugo vidli moju sestru mrtvu pijanu i treće vidli Luku u kući usred noći (a ja njemu u zagrljaju). Da  to bi bio potpuni kaos. Ali kaj da ja napravim kad sam smotana na petu. (U stilu na kvadrat ja sam na 5.)

"Trebala bi malo paziti." -rekao je dok se još uvijek njegova ruka nalazila na mom struku.

"Da trebala bi, ali sam malo smotana." -nakon par trenutaka je pustio moj struk i pokazao mi rukom da izađem pošto smo još uvijek bili u sestrinoj sobi. Krenuli smo stepenicama prema prizemlju, a ja sam hodala ispred njega i on je počeo pričati.

"Sviđa mi se tvoja piđama." -to je rekao sa dozom smijeha. Tek sam tada shvatila da na sebi imam plavu majicu na ramenice koja po sebi ima kravice, zvjedice i mjesece, a dolje imam vruće hlačice.

"Hvala." -rekla sam i počela se crveniti jer inače ne nosim tak kratko. Na to se on počeo smijati i ja skupa s njim. Došli smo do vrata te je on ušao u svoj auto, no prije nego je zatvorio vrata: "Pero, vidimo se sutra onda.", ja sam ga pogledala kao da je pao s Marsa jer nisam razumjela o čemu govori. "Pa sutra kad idemo zajedno u Zagreb." 

"Joj, da sorry malo sam umorna."

"Ma ništa, sve ok nego se ti samo naspavaj."

"Može, laku noć onda."

"Laku noć."-upalio je auto i krenuo ja sam ostala još par trenutaka stajati i gledati u zvijezde jer ih u Zagrebu baš i nema. Još par puta sam udahnula sviježi zrak koji mi je jako falio i osjetila lagani povjetarac na svojoj koži pa sam ipak ušla. Zavalila sam se u svoj krevet i ubrzo zaspala jer sam znala da će sutrašnji dan biti jako naporan.