KAO DA ME NIJE NI BILO | „TECI MI KROZ VENE", II DEO

PROLOG - NEŽELJENI GOST

Jedna velika, svetla, osunčana soba okrečena u zeleno.

Jedan veliki, visok i udoban bračni krevet. Velika gomila jastuka na njemu. I još ponešto od nameštaja.

I u gomili velikih stvari, sitna mlada žena u zagrljaju voljenog muškarca. Ne postoji sigurnije mesto na svetu za nju; spava mirnim snom. Glava joj počiva na njegovom ramenu, a dlan na srcu, dok je nogu uplela među njegove, kao da se boji da će pobeći.

Palcem je nežno prelazio njenim dlanom, dok joj je drugom rukom, na kojoj je spavala, sklanjao slepljenu kosu s lica.

Leto je te godine bilo pretoplo. Sa prvim naznakama dana, sunce se javljalo na glavnom frontu i nemilosrdno pržilo sve pod sobom. Izaći napolje bosonog bila je nemoguća misija. Sparan, težak vazduh, pomešan sa mirisom borova ispunjavao je sobu, ulazeći kroz širom otvorena vrata terase. Ima li ga uopšte? Zavesa se nije pomerala, ni najmanje.

Dođavola, tako je teško disati...

Vlažna, nervozna njuška se nazrela pod jastukom i spustila se na njegov stomak, pa se pridigla i ćušnula ga u ruku, tiho cvileći.

„Znam, Done. Znam...“, umirivao je psa češkanjem iza ušiju. „Probudiću je, važi? Neće se uplašiti.“

Don je umeo da oseti kada njegovoj najboljoj prijateljici srce postane uznemireno.

Dešavalo se obično rano ujutru, kao sada. Ne svakog dana, ali često - da. Ponekad i više puta u toku noći. Srce prvo počne snažno da joj lupa, onda čuje kako joj zubi škripe, pa počne da se trza.

Linkolnu je trebalo vremena da shvati da Donova nervoza nije zbog toga što ima viška energije i želi da jurca po kući. Uvek može da ide gde god poželi; sva vrata u kući osim ulaznih su uvek otvorena. Na njima se vratanca za ljubimce zatvaraju i noću, da on i njegova sestra Luna ne bi mogli da izlaze u dvorište i bude komšije. Lunina teritorija bilo je prizemlje, njegova sprat. Ona je obično lutala od sobe do sobe i spavala na fotelji u dnevnoj, dok je on uvek hrkao u podnožju bračnog kreveta.

Povezao je tek posle par noći da ga Don upozorava na nešto. Par trenutaka pošto bi zacvileo, Eleonora bi se probudila prestravljena. Kada bi osetio da nešto nije u redu, gurkao bi Linkolna šapama i njuškao ga, lizao po licu, ili čak skakao po njemu.

Kada mu vrućina ne dozvoljava da spava više od pet sati, njeni strahovi brzo pobegnu. Linkoln bi se probudio u cik zore i satima je posmatrao, spokojnu i usnulu, dok mu Don ne najavi da je vreme da je vrati u stvarni svet. Kad se temperatura dovede u normalu, a sa njom i njegovo spavanje, ponekad bi ga probudio njen krik. Umor bi ga toliko savladao, da čak ni Don ne može pomoći. Leti je on budio nju, zimi ona njega, a psi oboje, od kad su sa njima. Nikada nisu pogrešili.

Bilo je bezbroj urnebesnih situacija dok se nisu navikli jedni na druge i naučili da postoje neka pravila koja se moraju poštovati; izgrižene cipele, oborene saksije i pojedeno cveće, sakrivene stvari, boje za slikanje svuda po podu i nameštaju, toalet tamo gde mu mesto nije... Ali od prvog trenutka, dva debeljuškasta bigla postala su deo porodice. Dovoljan je samo jedan šteneći, umiljat pogled, da im se sve oprosti. Uvek pali. Uvek.

„Srećo, probudi se. Vreme je za ustajanje...“, ljubi je u čelo. „Eleonora...“, pušta da njeno ime tiho i dugo klizi njegovim usnama.

Jedini razlog što je spavala čvrstim snom onda kada se čini kao da su u vakuumu je taj što su je košmari noću iscrpljivali; sanjala bi kako se davi, tone, a nikoga nema da je spase. Kako pada, beskonačno, dok je najgora prošlost drži u stisku. Sanjala je često kako joj ta ista prošlost bez oklevanja i trunke griže savesti smešta metak pravo u leđa.