The Neighbor -by JelenaaStyles

- 5 -

Chapter 5 - It's my fault

Brzo i nespretno kupim svoje stvari sa stola kada se zvono oglasi. Pozdravljam profesora i jurim iz učionice samo da se ne moram suočiti sa Bryanom - imam osjećaj da me neće ostaviti na miru dok mu ne kažem zašto je ova dopunska moja krivica.

Dođem do svog ormarića, unesem kombinaciju brojeva, otvorim ga, pokupim knjige koje su mi potrebne za sutra i odahnem kad shvatim da sam sama. Stavim bezbojni sjaj za usne, spakujem ga u torbu. Zatvorim ormarić i vrisnem, ali se ruka nađe na mojim ustima.

"Ljepljivo," čujem komentar dotičnog gospodina i okrenem se ka njemu.

"To se zove sjaj za usne, idiote," kažem mu. "Upravo stavljen, a ti si ga upropastio."

Nakezi se ubitačno. "Mada sam ga mogao upropastiti na ljepši način." Nasloni jednu ruku iza mene na ormarić i malo mi se unese u lice.

Progutam. "Ne, hvala. Preskočiću," natjeram sebe da skrenem pogled sa njegovih smeđih očiju koje me nekako čudno gledaju. Pogubljena, krenem proći pored njega, ali on stavi i drugu ruku na drugu stranu ormarića.

Zarobljena sam.

Pa... sranje.

Opaa, psujemo.

"A sad gospođice Richmond, pričaj."

"Nemam ti ništa za reći," podignem glavu da mu pokažem nekakav vid suprotstavljanja i stegnem naramenice torbe na ramenu.

Loša odluka.

Tako mi je još bliže i više unesen u lice.

"Zašto si rekla da sam ja kriv što smo završili na dopunskoj nastavi?"

"Jer se nisi trebao javiti. Trebao si pustiti da samo mene kazni," izmrmljam.

"Zar imaš tako nisko mišljenje o meni?" izvije obrvu.

"Zašto si mi uopšte šapnuo odgovor?"

On se namršti. "Iznenađuješ me, Madison," kaže i dok se odmiče od mene vidim razočarenje u njegovom pogledu. "I to ne pozitivno."

Odmahne glavom i okrene mi leđa prije nego što mi uputi još jedan kratki pogled.

Šta sam uradila?

Nije mi jasno.

"Čekaj!" viknem, ali se on ne okrene.

Potrčim za njim i jedva ga sustignem jer ima velike korake.

"Stani!"

Kad vidim da je đavo odnio šalu, stanem ispred njega i prepriječim mu put.

"Šta hoćeš?" hladno me upita.

To me na neki način zaboli.

"Oprosti ako sam te povrijedila, ali samo me zanimalo zašto bi najpopularniji frajer u školi bio dobar baš prema meni i uvlačio se u nevolju da mi pomogne? Bila sam i jesam iznenađena. Ne znam da li nešto želiš od mene ili-"

"Madison," prekine me.

Ovo je drugi put za redom kako je izgovorio moje ime i jako mi se sviđa kako klizi s njegovog jezika.

Pogledam ga očekujući da nastavi, ali on samo stane i zagleda se u moje oči.

"Frajer, kažeš?" odjednom se stvori veliki kez na njegovom licu. Onaj kez koji mi govori "sad ćeš umrijeti od mog zezanja".
Ugh.
Bolje da sam šutila.

Zašto sam uopšte trčala za njim kao kreten?

Mala se zaljuuubila nije joj lakoo..

Ti da šutiš.