Sumrak: Novi početak

Poglavlje 120.

Lisina perspektiva
Kamenčić je udario od balkonska vrata. Nisam mogla shvatiti ko je te sam prišla vratima i otvorila ih. Ispod malo većeg kamena stajao je papir. Podigla sam ga i ušla nazad u sobu. Zatvorila sam vrata i sjela na krevet. Otvorila sam papir.

Nadam se da nisi zaboravila ono što si mi obećala. Uskoro se poradjaš. Gledaću te dok vrištiš dok se poradjaš a onda ću te slušati kako vrištiš kad ti uzmem dijete. Oko za oko. Zub za zub.
-V

Prokletstvo. Totalno sam zaboravila.
Moram smisliti šta da uradim. Inače...o ne. Rejčel.

Jungkukova perspektiva
Obukla se i sjela na krevet.
- Ja sam spremna.- rekla je. Sjeo sam iza nje i sklonio joj kosu sa vrata. Duboko sam udahnuo.
- Rejčel ne mogu.- rekao sam. Uzela je moju ruku i stegnula je.
- Natjeraj se Jungkuk.- rekla je. Prišao sam njenom vratu.

Rejčelina perspektiva
U meni je igrao strah. Osjetila sam kako je prišao mome vratu. Srce mi je skočilo. Da li će mnogo boliti?
Osjetila sam njegove hladne usne kako se naslanjaju na moju košu i ostavljaju poljubac.
- Jungkuk...-
- Radim na tome Rejčel. Pokušavam.- rekao je. Naslonio je svoju glavu na moj vrat i počeo ga ljubiti. Odjednom, osjetim oštar bol, potom vrelinu.
Gubim svijest lagano, ali znam da to tako treba. Ne brinem se.
- Rejčel...-
- Volim te Jungkuk.- rekla sam. Suza mu je skliznula niz lice.
- Vidimo se.- rekla sam.
- I ja tebe Rejč.- rekao je. Nasmijala sam se i zatvorila oči.

Lisina perspektkva
Ustala sam sa kreveta i obukla jaknu i trenerku. Obula sam čizme i izletila napolje. Sjela sam u auto i upalila ga. Bela je dotrčala.
- Sjedaj.- rekla sam i prebacila se na suvozačevo mjesto. Vezala sam pojas a Bela je lagano izašla iz dvorišta.
- Nagazi moramo doći do Jungkukove kuće što prije.- rekla sam. Bela je dala gas i za manje od 5 minuta smo bili ispred. Odvezala sam pojas i izašla.
- Ostani u autu.- rekla sam Beli i zatvorila vrata. Potrčala sam do kuće i počela lupati na vrata. Otvorio mi je Jungi. Gurnula sam ga i trčeći ušla. Pomučila sam se na stepenicama ali ubrzo sam došla ispred Jungkulove sobe. Digla sam ruku i zastala. Osjećala sam strah.
Pokucala sam.
- Udji.- čuo se hladan glas. Ušla sam i sledila se na mjestu. Jungkuk je u naručju držao Rejčel i plakao. Ona je mirno ležala u njegovom naručju sa osmijehom na licu.
- Ne znam šta će se desiti. Da li će preživjeti i postati vampir ili...- zaplakao je.
- Bojim se Lisa!- viknuo je. Gubio je zdrav razum. A ja? Ja sam samo stajala, skamenljena. I sama sam zaplakala. Kako...kako da mu kažem? Kako da sebi saopštim? Ja...o Bože za sve sam ja kriva. Nikada joj nisam trebala reći. Sada se kajem dok stojim i posmatram Rejčelinu auru. Bila je crna (bolest, smrt). Prokleto crna.
- Jungkuk ja...-
- Lisa?- glas mu je zadrhtao.
- Žao mi je Jungkuk, ali...nje više...- nisam stigla završiti, zaplakala sam. Vrisnula. Padam, ali prije nego dotičem pod Jungi me hvata. Gubim svijest.