Sumrak: Novi početak

Poglavlje 145.

Posmatrala sam ga...je. Izgledala je tako realno. Ta njena vatreno crvena kosa, blijedo lice i crvene usne. Njene crvene oči koje odaju koliko je žedna krvi. Ustala sam i udaljila se od nje.
- Jimin, znam da si to ti ali...jednostavno ne mogu da te držim za ruke ni da te poljubim dok...ne riješimo ovo šta god da je.- uzdahnula sam. Sjela sam na stolicu. Prošla je rukom kroz kosu.
- Kako onda znaš da sam to ja ako me i dalje vidiš u njenom obliku?- upitala me je Gril/Jimin.
- Zato što te u obliku vukodlaka vidi kao Jimina. Ne kao Gril.- rekao je Jesung za mene.
- Što znači da su uradile neko vuduu sranje na njoj...- započeo je Emet.
- ...koje djeluje samo na njenu vampirsku stranu.- završio je Džasper.
- Samo neka prestane, molim vas.- podigla sam glavu.
- Ne brini.- rekao je Jesung. Okrenula sam se ali kraj mene nije stajao on, Jesung. Stajala je Viktorija.
- Zar i ti?- ustala sam. Gledala me je čudno. Svi su.
- Šta vidiš?- upitala je Rejčel.
- Viktoriju.- rekao je Jesung tj. Viktorija. Šta mi se dešava?
- Očajnički molim da ovaj teror prestane.- rekla sam. Rejčel mi je prišla i uhvatila me za ruku.
- Dodji.- povukla me je te smo izašle iz ordinacije.
Odvela me je napolje i sjele smo na ljulju. Naslonila sam glavu na njeno rame dok je ona lagano prstima prelazila preko moje kose.
- Kada se ovo smiri i kada se udam za Jimina otiću iz ovog prokletog mjesta.- rekla sam. Osjetila sam njenu naglu promjenu raspoloženja.
- Zašto?- upitala je.
- Zato što nam ovdje niko ne da mira. Stalno se nešto dešava i ne možemo više kontrolisati situaciju. Čovječe i dijete imamo.- podigla sam glavu sa njenog ramena.
- Ne znam koliko ti je to dobra ideja. Tamo negdje gdje odete, bićete sami, ti i on. Šta ako se nešto desi? Ovdje bar imate nas da vam pomognemo. Razmisli još jednom.- rekla mi je. Uzdahnula sam i klimnula glavom.
- Nemoj da razmišljaš o ovome za Gril.-
- Neću. Idem uzeti Elajdžu.- rekla sam i ustala. Primjetila sam da su Gril i Viktorija (Jimin i Jesung) izašli iz kuće. Lagano sam se popela uz stepenice i ušla u sobu. Rozali ga je držala dok je plakao.
- Nisam nikako uspjela da ga smirim.- rekla je i dodala mi ga u naručje. Čim su se moje ruke obmotale oko njega prestao je. Rozali je izašla iz sobe.
Uzhodala sam se sobom dok sam ga blago njihala. Gledao me je svojim zeleno-plavim očima dok se nisu počele lagano sklapati. Spustila sam ga u krevetac i sjela na pod do njega. Razmiljala sam o Jiminu. Šta je naumio? Da li će ovo sranje prestati jednom? Koliko dugo mu neću moći prići? I zašto se ovakve stvari samo nama dešavaju?