Sudbina ili pogrešna odluka

9.deo

Stojimo tako zagrljeni, moje suze sreće kvase njegovu majicu koju ponovo gužvam ali ne iz istog razloga.Osećam njegovu ruku na mojim leđima kako me miluje i odnosi napetost.

- Ššššš, kaži ljubavi, šta je Darko rekao, pa si se ti tako rasplakala? Nešto nije u redu?- odmaknu se od mene. Pogledam ga i nasmejem se. Još jače ga zagrlim i odmahujući glavom kažem:

- Ne ljubavi, naprotiv. Potvrđeno je. Jana je zdrava. Naša mala princeza je prohodala i ozdravila. Miloše ispunio se naš najveći san! Sad mogu da umrem , ljubavi...- rekoh. Trže se.

- Da te više nisam čuo da to kažeš!- besno viknu.

- Volim te, ludo  moja i bez tebe  ni meni nema života. Kakvo bre umiranje, kakvi bakrači sad tek imamo razlog  za život. Hej, treba da  postanemo baka i deka  od ovo naše dvoje mamlaza... - besno me zagrli kao da želi da mi izbije svaku misao o smrti  iz glave.., 

- Hmmmm,  znači ti bi  da postaneš deka, a ovamo se plašiš godina! - počeh da ga zafrkavam ljubeći  mu  grudi u predelu srca. Osetim kako  zadrhta.

- Ne plašim se godina! Samo ih želim provesti sa tobom, malo mi je ovih 24 do sada, a po pitanju  da postanem deda, pa ne bunim se, a ne bih se bunio ni da ponovo postanem tata!- uzvrati šeretski se  smejući. 

- Da li si ti nomalan? Imamo dvoje odrasle dece, SRAMOTA šta ti  planiraš. Miloše uštrojiću te ako napraviš taj belaj... - ljutnuh se i okretoh ...

- Heeej! Dušo šalio sam se... - privuče me u zagrljaj. Zagrljeni nastavimo da stojimo... Začu se  zvono  njegovog telefona i pusti me da se javi. Ostavim ga  i odem u kuhinju da nam skuvam kafu. Dok čekam da  provri voda  sećanja ponovo naviru. Vraćam se  u period pre 30  godina, vreme  pred moju maturu.

" Položila sam diplomski sa najboljom ocenom, spremam se za proslavu. Krenem za grad da kupim haljinu i obuću, razmišljam  kako da uklopim da sve bude elegantno, ne previše skupo, iako mi je tata dao  dovoljno para, ali ja ne bih bila ja da ne uštedim i kupim nešto i sestrama. Stojim na stanici u centru, čekam autobus i pažnju mi privuče auto u dvorištu moje prijateljijce iz detinjstva i osnovne. Začudim se, jer sam je malo pre videla kako ode sa dečkom. 

Otkud Mirkov auto  kod nje? Kroz glavu mi prođu reči dve devojke čiji sam razgovor čula u autobusu pre par dana, kad su komentarisale kako me žale jer Mirko me vara sa Tanjom,  sestrom moje  najbolje prijateljice... Nije valjda... pomislim i neka jeza me  hvata,  polako krenem ka njenoj kući ne mareći da li ću izgubiti autobus, ulazim u kuću slobodno, pa 12 godina se družimo, u dnevnoj sobi začujem glasove, polako prilazim i vidim Tanju kako je opkoračila Mirka i nalaze se u strasnom zagrljaju. Stojim  skamenjeno i gledam. U nekom trenutku vidim da je Mirko primetio me i naglo je odbacio sa sebe. Zgađeno  gledam kako se diže, dovodeći sebe u red a ona  zgrčeno sedi na podu gde je pala. 

- Nemojte da vas prekidam, samo nastavite! - kažem i sama iznenađena hladnoćom koja izbija iz mog glasa. 

- Leno! Nije to što misliš, naskoči... - čujem ga kako se pravda. Podignem ruku i zaustavim ga.

 - Ne prilazi mi i nemoj se ponižavati a nadasve ne ponižavaj nju! - kažem i polako skinem prsten sa ruke. 

-Ovo mi više ne pripada, daj ga njoj! Izvini draga, ja sam ga birala ali ti si ionako navikla da otimaš tuđe pa ti neće smetati ni da MOJ verenički prsten  staviš na svoju ruku!- sarkastično joj kažem. Krajem oka vidim kako se on približava mi. 

- Rekla sam da staneš. Ovo ništa opravdati ne može, hvala ti što si pokazao ko si pre nego što smo  se venčali. Teško ti je bilo da sačekaš  još mesec i po dana?