Sudbina ili pogrešna odluka

10.deo

Stojimo u hodniku i čekamo, otvaraju se vrata sale i  izvoze moju ljubav. Polako mu  prilazim  on se samo  slabašno osmehnu, još se nije osvestio potpuno iz anestezije. Pogleda u decu i osmehujući se reče. 

- Sve je u redu, deco! Kad je mama pored mene, ništa mi se ne može desiti... Hajde Jano ne plači, sad vidiš kako je bilo meni kad su tebe izvozili iz sale i to tri puta...

Ona mu  priđe i zagrli ga. Sestra  nam  reče da ga  pustimo i da  će sutra  biti u sobi pa možemo  da ga posetimo, jer mora u poluintezivnu negu. Pogledam u Dragana.

 - Leno, to je procedura koja mora da se ispoštuje. A poznajući mog brata, to je najbolje tako , moramo  ga malo držati uspavanog inače će odmah ustati! - objasni mi smejući se a Miloš ga mrko  pogleda.

- Ma buraz, budi srećan što me još ova anestezija drži  umrtvljenog inače bi me zapamtio... -progunđa Miloš dok mu se oči sklapaju, povezoše ga u lift. A dever mu nasmejano dobaci. 

- Ne sumnjam u to , brate moj! - pogledam ga i nasmejem se. 

- Znaš da ti neće ostati dužan, kad stane na noge? - upitam ga smejući se misleći na haos koji će nastati kad Miloš  stane na noge... Dever me gleda i  nasmeja se.

 - Znam, zato idem na  odmor u Grčku  i to  tri nedelje a onda imam dva seminara van zemlje  kad se vratim ohladiće se! - nasmeja se i ode  govoreći da mora obići  bolesnika. Na kraju hodnika  se okrete ka nama i reče:

 - E snajka, nemoj  mu reći ali prekosutra može kući!..-Nasmejem se i mahnem mu pa se okrenem ka Darku i Jani i Milanu...

- Deco hajdete vi kući, ja još moram da odem  da  predam izveštaj  i dolazim kući. Tata će ionako  spavati - oni klimnuše glavom i kretoše.

Gledam kako Milan  zaštitnički grli  Janu i  mislim da je dever u pravu što sumnja, nešto se ovde dešava. Osetim  na ramenu dodir i vidim mladog Dušana, vođu tima .

 - Majore, imamo situaciju. Glavni zove u štab a ne bi bilo loše da obavestite vaše obezbeđenje da pojača  pažnju. Pratnja  je obezbeđena za vaše i čim izađu iz zgrade  čuvaće ih - reče mi a ja vidim  kako se pojavljuju dva stražara ispred intezivne i vidim kako  Miloš počinje da reaguje.

Dam znak sestri  da izađe i zamolim je da mi dozvoli dva minuta sa njim. Naravno da  je dozvoljeno i uđem i smirim ga, govoreći da je sve ovo  predostrožnost jer zna šta smo uradili. On mi  klimne glavom da je shvatio i polako zaspi. Izlazim iz sobe i vidim da me Darko zove.

-  Reci sine - kažem. 

- Mama kakvo je ovo obezbeđenje, šta se dešava? - pita me. 

- Šta se dešava, ne znam ni ja dok ne odem do štaba, zovi Ljubu i pojačajte obezbeđenje u firmi i kući a i ovde pošalji dva naša čoveka - rekoh mu i prekidoh. Dušan me gleda čudno, pogledam ga  upitno a on reče :

- Ne mislite valjda  da bi naši ljudi...- pokretom ruke  prekidoh ga. 

- Ne sumnjam ja ništa, ali  znam svoje ljude i zato ih postavljam, videćemo šta je ali ako je Glavni reagovao  onda znači da imamo krticu i da su saznali ko  ih je uništio... - objasnim mu.

 Na to on dade znak  dvojici iz tima da  ostanu  sa ostalima  i paze  a nas dvoje produžimo  ka štabu. Dušan vozi i ćuti ostali nas prate a moje misli opet lutaju u prošlost...

"Sedimo ja i Mirko  u bašti Madere i  čekam da  on počne, znam da mu oprostiti neću a ni pomiriti se, zanima me samo dokle je spreman da ide  u ponižavanju. Gledam ga i pitam se  šta sam videla na njemu. Da, lep je, zgodan  i sve to ali  intelektualno mi nije odgovarao. Osnovna škola i zanat i sad radi kao  majstor u  GSP-u. Želi da bude  vozač autobusa. Ja  završila srednju turističku i  sad upisala Višu, planiram da  se prebacim na fakultet. Šta sam videla  u njemu. Da, bio je moja prva ljubav, prvi poljubac ali  kako nisam  popustila i  prepustila  mu se. Očito mi moji instinkti nisu dozvolili to. Konobar donosi kafe i piće. Ispijam  gutljaj i baš mi je trebala. Pogledam ga.