Sudbina ili pogrešna odluka

12.deo

Sedim u dnevnoj sobi ispijam najslađi sok na svetu i vitamine.Moja kći mi ih je donela svojim nogama bez  hodalice.Uzvraća mi za brigu dugu 23 godine. Nisam stigla ni da se obradujem  kako treba zbog koga, jednog jadnika. Uzdahnem i pogledam u Miloša. Vidim da me gleda pomno, znam da brine i da  se pita o čemu razmišljam. 

- O čemu razmišljaš  ljubavi?- upita me.

- O tebi, deci i ovom jadniku - kažem mu. 

- Ne mogu da verujem koliko je njegovo ludilo  jako.Ovo ne možemo ostaviti ovako, Miloše. Hteo je da ubije Janu, kako mu je Darko promakao, nije mi jasno i brinem za  ovu decu- kažem svoje brige.

 Polako ustane i priđe mi, podigne me i sedne a mene  smesti da sedim na  njegovom zdravom kolenu.Ruku stavi na moj  stomak a mene obuzme neki spokoj. 

- Nemoj brinuti, sačuvaću ih kao što sam i Darka - reče i poljubi me.Pogledam ga iznenađeno.

 - Da, saznao sam da je potplatio babicu da povredi Janu, na žalost kasno sam saznao i nisam mogao da sprečim,jedino što sam mogao  je da se molim da je Bog sačuva. Zato kad si nosila Darka  oprezan sam bio do maksimuma.Svo osoblje je prošlo trostruku proveru - gledam ga i ne mogu da verujem.

- Miloše, ti si ovo krio od mene toliko dugo!Kako si mogao?- krenem da ustanem iz njegovog zagrljaja.Čvrsto me stegne. 

- Ne mrdaj. Znamo se dobro  i ti mene i ja tebe.Znam da si sad ljuta što sam ti to sakrio ali imao sam razloga. Kad se sve ustanovilo sa Janom i njenom povredom, bila si slomljena. Naoko si bila dobro ali čuo sam svaki tvoju uzdah i ispratio svaku tvoju suzu i samoprekor  u noći kad si mislila da spavam.Zato sam ćutao. Bilo ti je dosta  krivice, nije ti trebala i ova.Znao sam da  će jednom doći do ovoga samo , jebiga...nisam očekivao da sve bude ovako odjednom i sad se brinem za tebe i te male u tebi- objasni  mi. Krenem da  mu odgovorim ali me prekine zvonjava telefona pogledm i kažem:

 - Inspektor Jović- javim se i  on me obaveštava da je Mirko smešten  na psihijatriju i da kreće  kod njegovih da ih obavesti. Kažem mu da me sačeka u centru sela jer i ja idem sa njim. Pristaje i prekidamo  razgovor.Miloš me gleda upitno.

- Ok, ti si do sada  uspešno držao, sam, ludaka daleko od nas sad je na mene red. Ideš sa mnom ili ne. Vreme je da se suočim sa njegovom majkom i onim što je svom sinu uradila - objasnim mu.

- Naravno da idem.Trebaće ti sva podrška - i stade. Gledam  ga i vidim da ga noga boli.

 Hoćeš li moći. Rana ti još nije zarasla - kažem a on mi klimnu glavom. 

- Dobro sam, ne brini. Idemo- iz nadzorne sobe uzmem  kopiju snimka i kažem Darku  gde idemo. On  krete sa nama.Bunim se ali me ne sluša. 

- Mama, da tata nije ranjen  ne bih, ali ovako moram.Jednostavno ne verujem tim ljudima.Idem sa vama i ne brinite za Janu, obezbeđenje je ovde a i Milan, čika Damir i Dana. Uostalom sad je na njih red da čuvaju buduću snaju- reče šeretski se okrećući ka ocu koji je  penio.

Joj, biće frke, taj deo još nismo  pregrmeli.Već žalim  Milana i sve ono kroz šta će proći. Ne bila mu u koži kad krene testiranje gordog tate za muža njegove mezimice.Nasmejem se i  pomolim se da rodim još dva sina, jer ko će izdržati tatu sa dve još princeze.Vozimo se autom  ka mom rodnom selu.Nakon 25 minuta u centru  me čeka kolega sa  patrolom.Posle pozdrava  uputimo se ka  kući mog bivšeg.Zamolim da uđem ja prva  a oni za mnom. U hladu ispred kuće sede njegov sin, majka, žena, ćerka i brat.Zet mu izlazi iz kuće nooseći u ruci  dete. Kako me ugledaše da izlazim iz  džipa, svi poskakaše. Momci iz obezbeđenja se raspoređuju a glavni mi otvara kapiju. Miloš staje pored mene  i polako ulazimo u dvorište.