Odavno Je Umrlo To Dete

~Kako je sve počelo~

Bila sam srećna, zaista jesam. Skoro nikada nije postojao razlog da budem tužna.
Ali sreća je bila lepa, a kratka. Trenutno je nema, ni malo.

Iskreno, jako mi nedostaje to dete koje je u meni odavno mrtvo, jako mi je žao što nisam uspela da ga spasim od ljudi koji su koristili njegovu dobrotu i posvećenost.
Mislila sam, neka ga, neka čini dobro, dobro će mu se i vratiti, ali pogresila sam.

Jedino što sam želela u ovom jebenom životu je trunka sreće i ljubavi, koju nikad nisam osetila.
Da, imam roditelje, ljude koji bi trebali da me učine srećnom, a nikad to nisu uradili.
Zapravo, tata je ponekad i znao da mi pokloni pažnju i pruži ljubav, ali majka, nikad, a trebala sam je, jako sam je trebala.

Tek sad vidim da sam izrasla u jaku devojku, zreliju za svoje godine i još bolju osobu, ali tužnu, što je najgore od svega.
Takvu me je život stvorio.
Ipak, nije lako odrastati bez ljubavi,razumevanja, toplih reči majke, što mi je bilo najpotrebnije.

Više ne prepoznajem samu sebe, počinjem da slabim, a to ne sme da se dešava.
Svima mogu da pomognem, samo sama sebi ne. Ne znam šta se desilo sa mnom.
Neka jaka depra u kojoj sam jako dugo, samo što je sad postala intezivnija.