Život ide dalje

2.

KLER

Upustila sam se u razgovor sa Lenom i Kerol jer smo želele da nadoknadimo propušteno, bilo je tu najrazličitijih tema i pitanja, a ja sam uživala u našem druženju; one su ostale iste, očekivala sam da će odnosi između nas zahladneti, ali bilo mi je drago jer sam se prevarila. Ove devojke su predstavljale moju drugu porodicu i svaku od njih sam podjednako volela i cenila.

Kerolin telefon je iznenada zazvonio prekidajući naše druženje, a ona je žurno posegnula za njim da bi se javila; znala sam da će ovaj poziv okončati naš današnji susret jer je ovo posao u kome je svaki minut dragocen.

"Moram da idem, imamo pljačku banke", rekla je kratko me zagrlivši i potrčavši ka vratima, ali pre nego što je izašla ponovo se okrenula ka meni:"Vidimo se u nedelju, ne pokušavaj da se izvučeš, jer ćeš imati članove svog nekadašnjeg tima za sobom".

Nasmejala sam se na njenu pretnju, osećaj kada se ne vidite sa nekim sve ove godine i jednostavno nastavite tamo gde ste stali je jednostavno neopisiv. Posle dužeg vremena ponovo sam se osetila kako izgleda imati nekoga ko brine o meni i kako izgleda biti voljen.

"Leno i ti bi trebala da se odmoriš i ne pokušavaj da naprežeš ruku", rekla sam joj, a ona me pogledala pogledom koji mi je govorio da me ipak neće slušati:"Ozbiljna sam".

Nisam je mogla previše kriviti, i ako sam i sama doktor i ja sam odbijala da ranjena idem na bolovanje i neretko bih odlazila na zadatke sa ozbiljnijim povredama; većina nas je samo žudela za još adrenalina, jer je rad u ovoj službi pun izazova i prepreka.

"Da, naravno", rekla je opušteno, jer me nije ni slušala.

"Želiš li da odem do Žerarda i tražim da cele nedelje ostaneš zatvorena u kancelariji radeći papirologiju?", upitala sam je, a ona je podigla jednu obrvu, iznenada me pažljivo slušajući.

"Ne bi to učinila..."

Žerard je bio naš nadređeni i mogao je lako skloniti bilo kog agenta sa dužnosti, a uz to je kolega i dobar poznanik moje majke. Nisam volela da koristim naše poznanstvo, ali Lena to ipak nije znala i volela bih da tako i ostane.

"Ne želimo da testiramo tu teoriju", zlobno sam joj se osmehnula:"Možeš li me sada uputiti ka kancelariji tog prepotentnog novajlije?".

"Peti sprat, treća vrata sa desne strane", kratko mi je rekla, a ja sam klimnula glavom u znak razumevanja.

"Hvala ti, vidimo se onda u nedelju", privukla sam je u prijateljski zagrljaj, a ona mi je uzvratila. Ostavila sam prethodnu raspravu iza nas, jer sam želela da što pre završim sa tom izjavom.

"Nemoj ponovo da nestaneš", rekla je uz blagi osmeh.

"Nikada više...", rekla sam tiho pre nego što su se vrata zatvorila iza mene.

Nekada sam proklinjala pravdu zbog svih nepravdi koje sam tokom života doživela, ali vremenom sam shvatila da imam dva izbora. Prvi je bio da plačem i tugujem zarad toga, a drugi je bio da sve to prihvatim i ojačam. Nikada nije bilo jednostavno, ali drugi izbor mi se činio privlačnijim.

Kroz par minuta sa onim devojkama vratile su se brojne uspomene i shvatila sam da ne zaslužujem da sebi uskraćujem trenutke zabave i iskrene prijatelje. Prošlost će uvek biti deo mene, ali ne mogu dopustiti da ona upravlja mojom sadašnjošću.

Zaustavila sam se ispred vrata na koja sam bila upućena i bez mnogo razmišljanja i kucanja sam ušla unutra. Želela sam da ga vidim besnog i nervoznog, želela sam da vidim taj izraz na njegovom licu kada mu ukažem nepoštovanje.

"Ko se usuđuje...?!", iznenađeno je upitao, ali kada mu se pogled zaustavio na meni, zanemeo je.

"Ko se usuđuje da uđe bez kucanja?", hladno sam dovršila njegovo pitanje, a zatim uz blagi podsmeh i odgovorila:"Nagrađivani agent Kler Evans koju ste juče pokušali da uhapsite, neki zaista treba da se raspitaju o uspesima svojih saradnika ili da makar obrate pažnju na slike koje su izložene u holu zgrade..."