Sudbina ili pogrešna odluka

19.deo

Stojimo tako zagrljeni i gledamo panoramu  grada. Vidik je fenomenalan. Osećam kako drhti. Taman zaustim da  kažem nešto, đavo bi ga znao šta, ona nastavlja.

- I tako,  danas ja  mu obezbedim vize i slobodan  izlaz iz  zemlje. Opet je  pokušao da mi se približi. Bože hoću li ikada imati  mira od njega?- zapita se gledajući u nebo.

- A da  počneš neku novu vezu? Možda kad vidi da  imaš drugog te ostavi na miru? - bubnem koliko sam težak. 

I nešto mislim kako ne bi bilo loše da to  budem ja. Ona  se izvuče izi mog zagrljaja i pogleda me. Osmehnu se nekako tužno sarkastično.

- Misliš da nisam pokušala, nije vredelo, previše me dobro poznavao da bi to prošlo kod njega.

- Kako to misliš poznavao? - pitam ko da pameti nemam.

- Mnogo se toga promenilo u  mom životu. Nisam više ona  ista  devojka. Neke stvari su precenjene i niko nije vredan mojih suza i mog bola. On više  ne može da me povredi - reče. 

- Kako to misliš? - pitam. 

- Miloše, da bi me neko povredio mora da mi bude stalo do njega, on više ne postoji u meni. - objasni.

- Pa zašto si onda ovoliko plakala? - jednostavno ne kapiram.

 - Pogodilo me to  što sam na kraju zahvalna njoj i njegovoj majci  na tome što su me sprečile da napravim grešku. Odluka da se udam za njega je bila POGREŠNA. Sada znam  da me negde čeka moja sudbina. Sada trenutno mi je važna karijera ali to ne znači da neću  živeti punim plućima. Plakala sam i zato  što ne mogu da verujem koliko ljudi mogu da budu bezosećajni, došao je kod mene  da traži pomoć za nju. Koliko mizerno može neko da padne? Hvala ti što si me saslušao.- gleda me nekako čudno.

- Ma u redu je. Od samog početka si me privukla svojom tugom u očima. Leno, neću te lagati, sviđaš mi se, mnogo. Celu godinu pokušavam da ti se približim ali mi ti uporno bežiš - najzad kažem šta mi je na duši.

Gledamo se kao da smo sami  ne samo u stanu već na celom svetu. Polako mi prilazi korakom divlje mačke. Zagrli me. 

- Znam Miloše. Osećala sam tvoje poglede na sebi. Ali nisam mogla da  te pustim blizu. Nisam bila spremna. Svideo si  se i ti meni ali  sam se plašila. Pravio mi je mnogo problema, matretirao je svakoga ko bi  mi se pokušao približiti, neke mladiće sa kojima sam i pokušala da budem u vezi je napadao i oterao.. Jednostavno me nisu stigli ni upoznati da bi imali neki stav o nama. Zato  ti nisam dozvolila da mi se približiš, bar dok me ne upoznaš - prizna mi skrivajući  pogled u mojim grudima. Nežno joj podignem  glavu prstima i izgubim se u njenim divnim čokoladnim očima. Polako spustim glavu i ovlaš je poljubim.

 LENA

Ne znam šta mi bi da pođem sa njim i da mu sve  priznam. Ali  privlači me i to opasno. Godinu dana posmatram kako pokušava da mi se približi ali ja  ranjena  i povređena odbijam sve. Jutros sam dobila završni udarac. Priznajem da sam negde u nekom  uglu srca  želela da oprostim Mirku, ali samo tren. Miloš je snažan, zgodan, prelep muškarac, zrači nekom  snagom. U poređenju sa njim Mirko je nula. Znam da mu se sviđam, rekle mi Branka i Dana da se raspituje  o meni. Obradovala sam se kad sam ga videla u kafiću. Ni sama ne znam  zašto sam odjednom počela da plačem u njegovim kolima. Ne znam, jedan pogled na njega me je  slomio i nisam mogla da se smirim. A on kao da je znao samo je ćutao. Sad  ga gledam, kako me  guta svojim  pogledom  tame. Vidim želju u njima i osećam da i ja želim njega. 

Prvi put želim nekoga, nije mi više važno  da budemo  venčani, ništa mi to dobro nije donelo uostalom put kojim sam krenula u sebi  nosi i opasnost. Tako da nije  isključeno i da poginem pa onda želim da  znam kako je to biti sa nekim. Slušala sam o tom zadovoljstvu i želim da ga i ja osetim i želim da to bude baš ovaj muškarac. Osećam  leptiriće u  donjem stomaku dok mi se njegove usne približavaju a njegov me pogled  izgara. Nežno me poljubi i stade ali u meni se  probudi neka druga Lena. Zgrabim  ga za glavu i krenem da ga ljubim kao što nikada  nikoga do sada nisam. Odgovara mi.