Sudbina ili pogrešna odluka

20.deo

LENA

Sedim u boravku  a na krilima mi glava moje lepotice. Izgubljena sam u mislima. Koliko sam ovo priželjkivala, godinama, ma na kraju sam mislila da to nikada neću sa njom dočekati ali me sudbina ili neko tamo gore opovrgnuo. Izgubila sam bila svaku nadu da ću je videti na nogama.Kao pitbul sam nastavila da se borim iako sam negde duboko u sebi gubila nadu i moram reći isplatilo se. Poslednja dva meseca me oduševljava, sve je  sigurnija i bolja u hodu  a sad je došla i sela  na pod , spustila mi glavu u krilo. Mazim je kao što sam je kao malu  mazila  držeći je u krilima. Već 10 godina to ne mogu, porasla je , sad kad se ispravila i stala na noge višlja je od mene. Oboje su povukli na mog orla.

Nisam ni ja  mala rastom ali  ipak sam za glavu niža od njega  i sad sina, ćerka je malo višlja od  mene. Stalno je u ravnom, za sada joj ne dozvoljavaju ni potpeticu od 5 santima. Uživam  u ovom položaju, vidim krajem oka da nas Darko  snima, na trenutak sam videla i njega. Znam da  je povređen svim onim što je saznao ali  isto tako znam i da mu je potrebno da bude malo sam sa svojim mislima. Naš brak, veza i život  uspešni su i zahvaljujući tome što se veoma dobro poznajemo, i znamo kad je  potrebno da  ostavimo jedno drugo sa svojim mislima. Znam da ću saznati o čemu je razmišljao  isto kao što i on zna. Između nas je bilo par sitnih tajni ali ništa veliko.

 Da sakrila sam  od njega neke stvari o njegovoj majci, ne zato što  sam se plašila da će biti protiv mene već da ne pokvari svoj odnos sa majkom. I nikada mu ne bih  rekla, pustila bih da mu bude u lepom sećanju ali prokleti Mirko je morao da pošalje ono  odvratno pismo. Sakrio je i on od mene  da je za povredu naše princeze upravo on kriv, znam i zašto je to uradio. I razumem ga, štitio me je. Nisam ljuta i ne mogu nikad ni da budem dugo ljuta na njega. O da bilo je, bilo je  mnogo puta  kad je sve  vrcalo oko nas. Znali smo da se žestoko  posvađamo ali isto tako i da se pomirimo. A rezultat poslednje naše svađe  sad je pod mojim srcem. Jana se pomera i pravi  mesto bratu. Nasmejem se, uvek je tako, kao mali  mačor se prikrade da  dobije i on svoj deo  ljubavi. Nasmejem se i mazim ih obje.

- E ovo da mi je neko rekao, rekla bih da nije normalan. Damire pogledaj ih - začu se  Danin glas. Pogledam ka njima. Dana i Damir nas posmatraju kao da nismo normalni. Nasmejem se:

- Šta ću draga moja, vidiš da su ljubomorni, koriste  priliku dok im se ne rode suparnici - kažem.

- Leno u pravu si. Osetili se da više neće biti centar tvog života - kaže i seda na dvosed.

 - Ma Dano, pa za Janu nema  problema , nju ćemo  Milan i mi da mazimo  - dodaje Damir.

 - Damire, neću ti dati ćerku. Izvoli pa pravi sebi jednu  - kažem mu a vidim da Dana  crveni.

- I hoću da znaš, nek Janu  mazi Milan - kaže grleći crvenu Danu. Smejemo se ko ludi. 

- Lepo, lepo! Janu će Milan da mazi a ja? - začuje se kobajagi uvređen Darko. 

- A ti druže moj se pobrini da večeras uhvatiš onu lepu studentkinju pa da ima i tebe ko da  mazi - začu se sa vrata  glas Milana i polako priđe  da pomogne Jani da ustane.

Gledam  kako se brine o njoj i srce mi zaigra. Setim se Damira i mog orla u njihovim godinama kako su  štitili mene i Danu. A onda se setim:

- Ček, ček na koju to studenticu misliš, Milane? - upitam.

- Ma onu malu , ćerku vaše prijaejice Branke teta Leno -ispljunu i dobi ćušku po glavi. Čujem  kako Darko nešto mu režeći šapuće. Počnem se smejati.

- Dano, misli na  malu Jelenu, Brankinu ćerku. O pa nije to loše...- kažem i vidim da se Damir menja i bledi. Nešto mi smrdi tu. Pa brzo  pitam Danu.