Emma...
Upoznala sam te treceg septembra 2013... Delovala si mi zbunjeno tada, smatram da nisam mnogo pogresila... Mislim da nikad nisam rekla moja razmisljanja o tebi... Razmisljam puno o osobama bliskim meni... Nocu, kasno, vidim te na cetu ii znam da sedis ii cedi ti se tuga iz ociju. Znam i razumem... Ponekad se javis... Pocnes ruzne gluposti da pricas o sebi... Mislim da je vreme da pocnes sebe da cenis vise. Svima ce biti tako bolje. Vreme je da zavolis svoje sarene loknice, oci, mali nosic, svoje telo ii prestanes da ga povredjujes raznim stvarima... Izgladnjivanjem, rezanjem, mislima... Tvoj zivot su napustile mnoge tebi bitne osobe, koje nisu bile vredne toga da budu bitne... Lako mi je reci da ih jednostavno zaboravis, ne ide to tako lako... Znas, neces uvek da budes tako nesrecna doci ce neko ii jednostavno bice ti lepo, osetices da ga volis ii znaces da on voli tebe... Neces morati svakog jutra da navlacis taj lazan osmeh. Ali do tad smo tu mi... Tvoji prijatelji, valjda znas to, bez obzira na to sto si ponekad malo naporna jer je ii nama ponekad tesko, ali srecom nekad shvatis ii nase muke ii ti si onda tu za nas ii pokusavas da nas ne opterecujes... Volim puno tvojih osobina, narocito volim to sto uvek zelis da iznenadis prijatelje, usrecis ih... Volim onu tvoju zbunjenu facu ii ''Sta bre???"... Volim te drugarice... Samo ti zelim da malo promenis pogled na svet ii sebe... I znam da mi nije bila greska kada sam ti onog dana pruzila ruku ii predstavila se. :)
