Sudbina ili pogrešna odluka

29 deo.

LENA

Vratile smo se iz  šopinga i  sad odmaram, Jana je sa dedom i osećam da  su opet u svojim razgovorima. Moj svekar je obožava, uvek je želeo kćerku ali eto Bog mu dao tri sina. Mira nikad nije znala da mu priđe a i nije živela sa njima. Razumem je, ko bi  izdržao sa mojom svekrvom, ja sam joj  rođena snaja pa mi je pakao pravila, šta bi tek njoj radila...Leškarim i razmišljam o svemu što  se danas desilo. Joj kako me sram pojeo kad je jutros  tata ušao a on, lavčina.Od prvog dana je takav, nikad ga odvajala od mog Bobana nisam.

 A i njih dvojica su  jedan u drugom našli brata, slagali su se ne može biti bolje.Majke, e tu je druga priča.Moja svekrva nije mogla da podnese moju majku jer je  em bila mlađa od nje, em školovanija i na svaki pokušaj moje majke da budu dobro ona je  pravila , joj  kako da nazovem, kerefeke. Mama je na kraju odustala od pokušaja i ostala na distanci, jeste joj par puta odbrusila kad bi preterala i to je to.Radost mog svekra  je bila za očekivati.Sa ovom dvojicom, Darkom i Bojanom  porodično ime je  sačuvano a Jana, pa lepo reče ona je unikatna.

Jana, joj kako mi danas bila smešna onako sva smetena kod doktorke.Sva se pogubila pa ne zna da kaže šta želi. Morala sam da uskočim i objasnim Bojani  o čemu se radi a ona sva crvena.Nije prvi put da sam je dovodila ali to je bilo samo  na početku i rađen joj UZ  posle dve jake upale pa sam se plašila da nema problema.Bojana joj je polako objasnila sve i uzeli su joj krv za potrebne analize, s obzirom da  je u ciklusu uradile smo i hormone da bi mogla da joj odredi prave pilule, pa kad  odluči  da bude sa Milanom  nek bude zaštićena. Uf, još me i izgrdi Bojana što je pre nisam dovela jer se ispostavilo da Jana ima povremeno bolne  cikluse koje smo mi pripisivale njenom  problemu sa mišićima.

 Naime Janin ceo problem je prevelik spazam mišiće, ona i nije imala klasičnu paralizu ili parezu, već samo grčenje mišića.Ispalo je i dobro što smo otišle.A tek kasniije kad smo završile kod kardiologa, koji čudom da se načudi nije mogao u kako dobrom stanju mi je srce. Prosto se preporodilo. Ali moram da se ipak pazim i da idem na  kontrole dva puta mesečno, ne želi da rizikuje.Još mi i naglasi da je dostupan 24/7.E kad smo sve završile i otišle u kupovinu, vrućina je  velika pa smo šetnju  ulicamaostavile za jesen i otišle u Ušće a potom u Piramidu.Uživala sam sve u šest, moj najveći san se ostvario, šetala sam sa svojom kćerkom pored izloga i kupovala. 

I misli mi lutaju u prošlost kad sam sama išla da joj kupujem  haljine za malu maturu i veliku.Aj, kako me onda bolelo ali nisam mogla da je vodim sa kolicima svuda.kako sam zavidela majkama koje su to mogle.Uživala u njihovim prepirkama međusobnim i želela da se i ja tako sa Janom  prepirem.Koliko me bolelo njeno stanje.Noći  i noći sam provela plačući i bdeći nad njenim krevetom, pitajući se gde grešim. Nema gde je nisam odvela i gde je nismo pregledali i svi lekari se pitali kako je moguće da ne hoda, kako je moguće da od povrede koja u 99% slučajeva ne ostavlja nikakav trag na mozgu a samo 1% moguće je da dođe do epilepsije i makazastog hoda.Nikada nisu imali slučaj da ostane u kolicima. Nismo znali da  je Jana pored sebe imala đavola koji  nikad nije spavao.

 Pa kad sam nakon druge  operacije nepunih godinu dana posle primetila da  zauzima neki nepravilan položaj  kad sedi, povija se napred. Mog ubeđivanja sa doktorom Vladom da nešto nije u redu sa kičmom, i on da mi udovolji snimi joj kičmu i otkrijemo  kifozu od 5 stepeni , odmah mider i sve ostalo ali đavo nije dao, što smo se više trudili  to je bilo gore, na kraju se odlučimo da se operiše kičma, više ni da sedi ni da leži nije mogla. Kretoše foliranja, kad god treba da se uradi operacija , nešto se desi, uznemiri  Janu i na kraju  deset dana pred zakazanu operaciju baksuz umre, opet odložimo. Tek posle tri meseca je operišu u Moskvi uz obavezno prisustvo njenog doktora.Borba duga 12 godina je najzad krunisana uspehom.Težak uzdah mi se  ote iz grudi i osećam suze kako mi niz lice idu.