stojimo na stanici,
gledamo se u oci,
sve se usporilo,
nista vise nije bitno,
gubim se
u tim ocima ,
nesto je drugacije,
te oci su nekad
bile hladne,
bez emocija.
sad vidim neku toplinu,
to nesto,
salje zmarce kroz moje telo,
osecam se prijatno,
a sa druge strane
cudno je
izaziva strah,
strah od zaljubljivanja,
jer ipak znam da
ova ljubav nije moguca,
ima previse stvari,
zbog kojih nije pametno
pokusati ista,
povlacim se,
korak u nazad,
dva,
ulecem u autobus,
spustam glavu,
razmisljam o tome,
kako nikad vise,
ne treba da ga vidim,
kako nije pametno,
ali ja nisam pametna,
bar ne u ovakvim situacijama,
sta god da uradim,
pravim gresku,
ali pitanje je,
kakvu gresku zelim da napravim.
