Sudbina ili pogrešna odluka

32.deo

MILOŠ

Na kapcima osećam sunčeve zrake, lagano otvaram oči i pogledam je kako mirno spava. Sinoć me je opet iznenadila, znam je 28 godina, volim isto kao i  pre, ma ne, nije isto, volim je više od samog sebe. Ona je moje sunce, moj vazduh, moj život. Nije dozvolila da je nedaće slome, borila se za nas, za mene, štitila me od udaraca, ma štitila me  i od mene samog. Moja majka, joj koliko sam je voleo, sad ne želim ni da je se setim. Ne mogu da verujem  da je takva mogla da bude, ali znam da je  istina sve što sam saznao. Ne zato što verujem u sve što su mi otac i drugi rekli, već zato što je moja srna opravdava. Koliko je njeno srce ja ne mogu da shvatim. I sinoć, napala je ona koja joj je nanela prvi udarac a ona... Ona je savetuje da se okrene deci i zaboravi prošlost.

Znam, to je zasluga njenog oca. Kakav je to čovek bio, koliko mi je pomogao da je razumem  i koliko je mudar bio. Pravedan, pošten, ljudina. Sa mojim ocem se uklopio na prvu, bili su kao braća. A ona, pa ona nije tipična ćerka svoje majke, dobra joj je majka žena ali ni deseti deo oca. Kod moje srne ne važi ono "kakva majka - takva ćerka" već je ona "sin svog oca". Obožavala ga je. Kad se samo setim krika koji je  iz nje  prolomio se kad su joj javili da se nije probudio iz kome. Kakva ironija, tog trenutka je  drugom rukom vadila prvo crveno ofarbano jaje. Bio je Veliki petak te 2013.godine. Moj tast je umro na Isusov dan raspeća, sahranjen  na Vaskrs. Sveštenik je rekao da samo pravedni i pošteni ljudi umiru na taj dan. 

On to i jeste bio. Izdržala je  stoički sve, i njegova tri dana kome i plač sestara i majke. Stoički samo taj jedan krik. Bilo joj je teško i posle , plakala je noću misleći da je ne čujem. Pretvarao sam se  da spavam jer sam znao da joj je to potrebno. Sad je gledam i pitam se koliko me još iznenađenja čeka. Još mi u ušima  zvone one  njene reči Mirku da je on bio "Pogrešna odluka a ja njena  Sudbina." I ona je moja  sudbina.Posmatram je kako lepo spava polako se izvučem iz kreveta i odem  da se osvežim. Ulazim u kuhinju i vidim oca kako  zakuvava kafu.

- Čuo sam te i stavio kafu, gotova je.Sedi da popijemo i popričamo - kaže mi i sipa kafu.Sednem za  otok  u kuhinji.To smo često ja i otac radili.

- Kako je Lena?- pita me.

- Dobro je, spava!Potreban joj je odmor. Ne znam šta da radim sa njom. Ne smiruje se.Tata, tebe će poslušati, reci joj da se malo smiri.

- Hoću ne brini! I sinoć ste  imali scenu. Bože, dokle će više da vas matretiraju. Sine, raščisti sa svom tom bagrom. Uh kako bih voleo da je živa, pa da je dobro izudaram. Nisam nikad ruku digao na nju, ma ni glas povisio a sad vidim  da je trebalo - s teškim uzdahom mi kaže. 

Gledam ga, iako ima 82 godine  niko mu ne bi dao više od 70, vitalan i vedar starac, kao da se podmladio.

- Pusti tata to sada. Sve se sređuje polako, one koji su bili krivci za sve, smo smestili  tamo gde treba. Marina je na psihijatriji u Irskoj a tamo joj je i sin i ćerka. Mirko je osuđen na tri godine psihijatrijskog lečenja ovde a onda ide na ponovnu procenu i to  pratim a ova jadnica. Nju je sinoć sredila Lena, ono što je sinoć rekla pred skoro svim abronošama njihovog sela je dovoljno da je zauvek ućutka - kažem mu.On me pogleda i osmehnu se.

- Sine,   još kad sam je prvi put upoznao, kad si je doveo prvi put, video sam da je ona, ona prava, jedina koja je mogla da stane i opstane uz tebe. Ono što je tebi trebalo i treba i trebaće. Ti si  je dosta  upoznao ali  nisi do kraja. Drago mi je što se toliko volite, i što  ćete imati još dece. Tako se ponosim tobom sine. Dobri ste mi sva trojica ali ti si ispred svih. Bane me muči i njegov alkohol, ubija se polako, ni kučeta ni mačeta a i Rajko, nikako da se javi - težak uzdah mu se ote iz grudi.

Ustanem i priđem mu pa ga zagrlim. Znam da ga muči što se Rajko ne javlja. Znam gde je, znam da je dobro ali znam i da je  on  ponosan i da neće prvi da  ga zove. Moram da vidim sa Lenom  da  nešto uradimo.