'Story of my life'
24. Deo
Šta da radim? Niko se ne vraća, ni Abbie ni Set. Sem ako izostavimo medicinsku sestru koja je dolazila par puta da proveri nešto, ne razumem se ja u to. Počinjem da se igram sa jednom od narukvica, na levoj ruci. Prošlo je oko dvadeset minuta, a njih nema. Šta ako su otišli a ja nemam sa kim da dođem kući? Dobro je da je Abbie ostavila recepte za lekove na stolici, trebaće mi valjda. Joj pa nemam ni dinara! Šta ću sad?! U već nastaloj panici, prekida me zvuk otvaranja vrata. Već vidim poznatu stariju ženu u belom mantilu sa osmehom na licu, kako u ruci nosi beli iPhone i nekakve papire.
Med. sestra: U redu je gospođice, završili smo sa infuzijom. Možete sesti.
Dolazi do mene i vadi mi onu iglu iz ruke i stavlja parčence vate, kako nebi išla krv. Zatim se polako uspravljam, osećajući veću sigurnost nego malo pre. Tj. pre primanja infuzije. Ustajem sa kreveta i prilazim stolici na kojoj je Abbie sedela i uzimam recepte za lekove. Makar mogu da stojim na nogama. Krećem prema vratima dok me medicinska sestra nije zaustavila.
Med. sestra: Um gospođice.
Okrenula sam se i videla njen nesigurni izraz lica. Zar nismo završili, šta još hoće?
Ja: Da?
Med. sestra: Vaši prijatelji.. Otišli su, ali.. kovrdzavi dečko vam je ostavio ovo.
Predpostavljala sam da će ovo reći. U opšte nisam iznenađena. Pratim pokret njene ruke koja se zavlači u dzep od belog mantila i vadi iPhone. Moj? Set mi ga je ostavio? I otišao. Prilazim ženi i uzimam telefon.
Ja: Hvala.
Prijatno se nasmešila i vratila svom poslu oko one spravice i nameštanja kreveta. Krećem prema vratima i u tom momentu mi zvoni telefon. Bacam pogled na veliki ekran i u momentu se znojim kao nikada pre. Harry. Da mu se javim? Povlačim bravu od vrata i izlazim u hodnik. Nesigurno prihvatam poziv.
#Ja: H-harry?
Glas mi puca u trenutku kad izgovaram njegovo ime. Naslanjam se na okvir od vrata i čujem njegovo disanje. Kao da je pored mene.
#Harry: Ljubavi.. Gde si? Jesi dobro? Ne znaš koliko sam se zabrinuo!
Ljubavi kažeš? Nemoj opet da se svađamo, molim te! Kao da je blizu mene. Čula sam dva glasa. Okrećem glavu na levu stranu prema velikoj čekaonici i šalteru u prostoriji pored čekaonice. Bilo je dosta ljudi, a ja sam tražila samo njega. Makar mogu da vidim ceo šalter zbog velikog stakla između čekaonice i njega. Krenula sam prema šalteru u momentu kada u bolnicu uleće kovrdzavi dečko u uskim crnim pantalonama. Ne, nije moguće! Šta radi on ovde? Ubrzavam korak, ništa ne priičajući na telefon. Ulazim u veliku prostoriju gde dosta ljudi čeka u redu.. Primećujem kovrdzavog kako se gura između redova i nešto priča ženi za šalterom. Glasno joj se zahvaljuje i izlazi iz reda, primećujući mene. Ne znam koliko sam stojala na ulazu u prostoriju, sa otvorenim ustima i telefonom u ruci na nekoliko centimetara od uha.
Harry: Nika!
Oči su mu se raširile toliko da ne verujem da bi mogle više, a prelepe usne odvojene jedna od druge praveći maleno slovo O. Posle nekoliko trenutaka šokirani izraz izčezne i formira se u jedan vrlo vrlo srećan. Mogu primetiti rupice u obrazima. Poskakuje u mestu i prilazi mi ubrzanim koracima, a zatim mi zadaje zagrljaj koji mi je toliko trebao. Još čvršće obuhvatam ruke oko njega.
Harry: Ljubavi.. Nedostajala si mi..
Tiho mi šapuće na uvo a zatim ga nežno ljubi. Znam da jesam, verujem mu. Ne bi došao čak ovde po mene, da mu nisam nedostajala. Volim ga. Ispuštam par suza koje su se nakupile tokom njegovih novonastalih reči.
