Ovo je priča o devojci stidljivog pogleda, nežnih plavih očiju, marljivoj pčelici koja požrtvovano, bezrezervno uči, pripremajući se za ogroman izazov koji je postavljen pred njom.
Na drugom komadu papira je, pak, on. Neodoljiv šarmer, ali ujedno i...
"Verujem da se jednom sve neiskapane suze isplaču kroz one koje budu od sreće i da se sve prećutane reči progutaju, a ukus i ne bude tako gorak. Verujem da dolaze srećni lepšiji i nasmejaniji dani. Drži se dok oni ne dođu."
*Davor's flashback - 2 godine pre*
"Druge su rekle da sam problematičan, ti si me shvatila, na pravi put me vratila. Zato čekam dan, ja, ti i matičar!"
...
"Zašto ne bismo izašli sa tvojim drugovima neki put? Red je da me predstaviš, zar ne? " - ljubopitljivo je ustreptala smaragdna lepotica, igrajući se nekim zalutalim pramenom svoje grive. Nisam mogao da odolim, a da joj ne uputim onaj slatki osmeh koji je mogao biti poklon samo njoj. Samo ga je ona i bila dostojna. Zašto? Zato što je jedina umela uzvratiti istom merom, na isti način.
"Onaj ko treba da te poznaje, upoznao te. Ostali su ostali." - našalio sam se, bacivši jedan, već sad, propali trećerazredni fazon, zbog čega me blago lupila o prsa.
"Samo misliš da me poznaješ, istina je sasvim suprotna." - ravnodušni ton je izašao iz nje, a krivuljku koji sam, sa sigurnošću očekivao, nije bilo ni naznake, čak ni onom minijaturnom. Usne je uobličila u ravnu crtu, a očne kapke nervozno uvukla ka unutra, čime je odavala jasne znake neke probuđene napetosti.
"Čak i da je tako, čemu briga? Život je pred nama, upoznaćemo se do srži. Idemo polako, korak po korak. Ako smo uspeli da pronađemo nas, pronaćićemo i sebe u očima onog drugog, vremenom." - nežno sam prislonio svoje usne na njen dlan, istovremeno ga milujući palcem desne ruke.
Poštovanje je ono što sam prevashodno težio pokazati prema njoj. Jer je to upravo i najviše vrednovala, zbog čega sam i ja najviše vrednovao nju. Bila je tako svoja, tako drugačija, a opet tako posebna i jedinstvena.
"Da te nema, morao bi Bog jednog dana da te izmisli." - dobližio sam se njenom uhu te joj nežno prošaputao stih jedne numere koji je baš pristajao uz moju Anu, moje savršenstvo, moj biser.
"Laskavče jedan lukavi.." - pripretila mi je prstom, lagano se izmičući iz mog stiska...
Ono što tog dana nisam znao bilo je da Bog ne kreira dve, ni blizu, identične osobe, i da zamena za nekog od nas jednostavno ne postoji. No, tada nisam ni mario za to. Imao sam ono što mi je trebalo kraj sebe, imao sam sve, i nisam očekivao da će mi budućnost doneti nešto manje.
A donela je.
*End od flashback*
Ljubav. Bolest. Oproštaj. Smrt. Večnost okovana tugom. Iskrena ljubav. Nesrećna ljubav. Ljubav osuđena na propast.
Kockica po kockicu, deo puzle po deo, i slagalica u glavi se polako sklapala.
"J*bem ti." - stegnuo sam zube, mumlajući sebi u bradu. Neverica je prostrujala mojim venama, unoseći nemir u svaku moguću poru mog bića.
Da li je moguće da je tendencionalno pustila ovaj film kako bi me slomila zbog sećanja, za koja je pretpostavila, da će navreti? Je li, dovraga, spremna otići toliko daleko?
Što ne bi bila? Osveta za osvetu. Loše njoj, loše tebi. - demonski glasić iz neke skrivene hemisfere u mojoj, pa možda i šupljoj tintari izneo je svoje mišljenje.
Vođen ustinjalim besom, skočio sam iz fotelje kao oparen, poletevši iz dnevnog boravka prema izvoru zvuka koji je nadolazio iz prostorije preko puta.
Dve pametnice rešavaju zadatke nakon što su mi priredile emotivno rastrojstvo. Koja dileja!
Bez imalo milosti, razjapio sam čeljust u nameri da je progutam.
"Imaš sreće što si žensko, inače bih te nokautirao bez da trepnem." - režao sam u blizini njene usne resice, nastojeći da je isprepadam do granice ludila. Nek upamti dobro kome je na crtu stala.
"Pusti me.." - dahnula je, koprcajući se poput malene srne iz mog stiska. A bila je sve osim naivne devojčice.
"Onda kada priznaš svoje maslo." - odmakao sam glavu malo unazad, a ruke premestio na zid oko njenog struka sa obe strane.
"Nemam šta." - ponovo me šonda sa istom pričom. Šteta što nisam dobra mušterija.
"U interesu ti je da što pre propevaš." - moja šaka poljubila se sa zidom. Bio je to savršen spoj Ledenog sa ledenim.
"Davore!" - prestravljeno je ciknula, stresavši se od prepada.
"Šta Davore? Šta? J*beno si našla nju kao način da mi se svetiš, a? Kako te nije greota? Bar takve stvari ne treba zloupotrebljavati, kako to nisi naučila?" - koraknuo sam unazad, teško skopivši oči. Misli su rastrojeno letele posvuda, a glavno odredište bila je ona. Moja Ana.
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
"O čemu ti govoriš, čoveče?! Pozvala sam te da lepo porazgovaramo, što i jesmo uradili, potom si insistirao da ostaneš neko vreme još kako bi, kako si ono rekao, opovrgao moje besmislene tvrdnje i time pričinio sebi novi trijumf, da bismo na kraju došli do nasilja. Šta sam zgrešila večeras? Koji je moj novi kiks, ha? Da nije možda to što dišem, postojim?"
"Ti dišeš, a da li ona diše? Ti postojiš, a da li ona postoji, ili je precrtana? To se ne pitaš, m? Bitno je da mi pustaš film sa epilogom smrti i neizlečivosti leukemije? Dobar je osećaj pucati tamo gde noževi režu? Zar ne, egoisto? " - smirenijim, ali daleko očajnijim tonom sam nastavio dalju 'bitku', ne podavajući se. Ne padam na glumljenje ludila, to kod mene vodu ne pije.
Kraće poglavlje, ali napeto. Ostavite komentare, na prošlom nastavku je bio samo 1. To mi puno znači! Što više komentara, pre ću izgarati od želje da vas obradujem nastavkom.
Hmm, da li je sada jasnija Davorova životna pričam Šta mislite da mu sreću kvari? I ko je Ana? Haa? 😂😂😂
