Please, don't forget me

- 13.07.1951. -

„Imaš li sve spremljeno?" Pitam, gledajući kroz prozor dok kiša udara po njemu. Uvijek sam voljela kišu. Tako je umirujuća. Spokojna. Natjera me da zaboravim na sve, barem na kratko.

„Da. Valjda." Trgnem se iz svojih misli kada čujem njegov glas. Taj glas. Koji danas možda zadnji put čujem. Srce mi se stegne kada pomislim na to. Ovo ne može biti kraj. Ne. Ovo nije kraj. Vratit će se. Znam to. Mislim, svim srcem se molim da će vratiti. Mora. Ne mogu ga sada izgubiti kada sam ga tek dobila. Ne sada. Uzdahnem i čvrsto se trudim ne zaplakati. Ne smije me vidjeti takvu. Moram biti jaka, zbog njega. Moram.

„Jesi dobro?" Osjetim njegove ruke oko moga struka i zadrhtim. Jesam li stvarno dobro? Ne, naravno da nisam dobro. Užasno sam. Ali ne smijem mu to priznati. Moram mu sve ovo olakšati. Moram lagati.

„Da, dobro sam." Mali osmijeh se pojavi na mome licu, i trudim se toliko jako da ne izgleda lažno. Srećom pa mu je glava naslonjena na moj vrat i ne može me vidjeti. Ne želim ga pogledati. Bojim se. Bojim se da neću uspjeti zadržati sve emocije koje su skupljene u meni. Saberi se Lorraine. Možeš ti to. Budi jaka za njega.

„Sigurno? Ne želim da mi lažeš. Molim te budi iskrena sa mnom. Trebam te sada više nego ikada." Podignuo je svoju glavu s moga ramena i okrenuo me prema sebi. O ne. Ne mogu ga pogledati. Slomit ću se.

„James rekla sam ti da sam dobro. Zašto bi ti lagala?" Gledam u pod i trudim se ne pogledati ga. Osjetim kako mi suze dolaze na oči, i odmah ih zatvorim. Neću plakati, neću.

„Onda me pogledaj. Pogledaj me u oči i reci mi da si dobro. Hajde." Kaže te uzme moju bradu i lagano ju podigne tako da ga pogledam. Još uvijek držim oči čvrsto zatvorene. Osjetim njegove prste kako klize niz moj obraz lagano kružeći. Ne mogu otvoriti oči, ne želim.

„Otvori oči, molim te. Daj da vidim te tvoje prekrasne oči zadnji put, tako da ih mogu zamisliti svaku večer prije spavanja. Molim te ljubavi, za mene." Srce mi se slama na njegove riječi 'zadnji put'.  Ne! Ovo nije zadnji put. Zašto to govori? Ne mogu to slušati. Osjetim suze kako klize niz moje lice i ne mogu ih zaustaviti. Tako želim prestati ali jednostavno ne mogu. Treba mi ovo. Moram plakati.

„Zadnji put? Stvarno misliš da je ovo zadnji put da ćemo se vidjeti?" Govorim tiho kroz jecaje. Ne mogu vjerovati da je on to rekao.

„Naravno da to ne mislim, ali znaš i sama da je to moguće. Samo želim da mi obećaš jednu stvar." Otvaram oči brišući suze s lica i pogledam ga. Kako netko može biti tako lijep. Ponekad pomislim da je on anđeo. Moj anđeo.

„Koju?" Upitam ga.

„Da me nikada nećeš zaboraviti." Kaže sa suznim očima. Vidim da mu ovo jako teško pada kao i meni. Nadam se da se neće rasplakati jer to neću moći podnijeti. Pomilujem ga po obrazu i nasmiješim se da mu bude lakše.

„Naravno da neću. Volim te najviše." Nasmije se, te me zagrli jako.  

„I ja tebe." Šapne mi na uho i odmakne se od mene kako bi me još malo gledao. Uvijek mi je govorio kako bi me mogao gledati cijeli život bez prestanka i da mu nikada ne bi dosadilo.

„Zauvijek?" Upitam ga pomalo uplašeno.

„Zauvijek." Kaže te me nježno poljubi.

Dakle ovo je moja nova priča. Nije ff i nadam se da će vam se svidjeti. Svi koji budete pročitali ovo molim vas komentirajte, recite svoje mišljenje bilo to nešto lijepo ili kritike, samo KOMENTIRAJTE. Okay? Okay.

Usput želim zahvaliti @CrazyIsOkay što mi je pomogla s ovom pričom tako da njoj posvećujem ovaj nastavak.Volim te traktoru moj.