...Valerija...
Rekli su mi da ću pogrešiti, da ću se pokajati. Donekle, bili su u pravu, ali žensko srce ide gde poželi i ne može niko da gazaustavi. Postoje periodi u našim životima kada jednostavno nemamo snage ni za šta, kada ne funkcionišemo poput velikih isnažnih zmajeva... Znam da je to varka, ali život mi je prirediotakve trenutke surove stvarnosti da mi prija da malo sanjam.Tako da sam ja više od tih zmajeva... Gledam unazad... Želim da zaboravim, ali sećanja ne prestaju. Bol ne prestaje. Izjeda me iznutra i da ga obuzdam, ne uspevam. Svakim novim jutrom postaje sve gori, jači... Pokušavam da izbrišem onaj loš deo izsebe, da ga odgurnem što dalje, no teško je jer znam da će ostati. Biće u ćošku i smišljaće plan za napad.
Tri nedelje je prošlo otkad sam pobegla ne obazirući se na ono što ostavljam. Nekad se moraš odvojiti od ljudi koje voliš,ali to ne znači da ćeš ih voleti manje. Ponekad ih voliš čak i više.Sada, kada se osvrnem, u ne tako daleku prošlost, shvatam da sam pogrešila. Po prvi put sam se zapitala da li je stvarno moje srce izabralo pravi put i iskreno, na trenutak sam se uplašila posledica koje će doneti moj beg iz Beograda. Nisam trezveno razmišljala. Imala sam osećaj da sa mnom vlada neka druga sila kojoj ne mogu da se oduprem.
Posle tog lošeg poteza, odnosno bega iz Aleksinog stana,našla sam utočište u Guči, gradiću na obali reke Bjelice. Pošto sam planirala da odem iz Beograda, smislila sam plan. Našla sam stan i posao u kafiću Royal. Mama poznaje vlasnicu i drago mi je što su mi obe izašle u susret. U početku, bilo je teško naviknuti se na tišinu, grad i činjenicu da po prvi put živim sama. Taj mir je stvarno prijao mom telu i glavi. Ne bih ga menjala ni za šta na svetu.
Izašla sam na terasu sa šoljom u ruci. Vruća kafa mi je godila nakon jutarnje kupke. Otpila sam gutljaj gledajući negde u daljinu. Sigurno sam ljudima izgledala kao da se planiram baciti sa trećeg sprata, a onda sam se setila. Ovde ljudi ne gledaju kako izgledate, kako se oblačite, kakva vam je prošlost bila već kakvi ste ljudi. Ako se pretvarate da ste dobri, očekujte da ćete biti osuđivani i ismevani, a ako se ispostavi da ste duša od čoveka,očekujte podršku za svaku odluku.Naslonila sam laktove na ogradu ispivši kafu do kraja. Najednom, zvonjava se proširila stanom. Okrenula sam se na peti i ušla u stan. Prišla sam stolu i uzela telefon. Javila sam se prislanjajući ga na uho.
− Lujkoo moja! − dreknu Andrijana veselo. Otkud ona ovako rano zove?
− Molim? − sela sam na trosed.
− Imam lepe vesti − hm. Kada to kaže, uvek ima i lošu i lepu vest. Pitanje je koju će prvo da izgovori.
− Ajde, pevaj...
− Znaš onog momka iz autobusa? − došlo mi je da lupam glavom o zid zbog njenih glupih pitanja.
− Kog? Ne razumem te.
− Milomira.
Šta li je uradio? Milomir je Aleksin prijatelj iz osnovne škole i u početku sam mislila, kada su počeli da se zabavljaju, da je to Aleksino maslo. Kasnije je Milomir priznao da mu se Andrijana sviđa.
− Šta sa njim? Da nije imao saobraćajku? − cokne jezikom i sigurna sam da je prevrnula očima.
− Zaprosio me je!
Skočim kô oparena.
− Šta?! Znate se godinu dana i zaprosio te! To je nemoguće,Andrijana. Nisi valjda prihvatila?
− Ne. Želim da čujem tvoje mišljenje.
Šta da joj odgovorim? Nemoj da staješ ljubavi na put. Ona ne bi tvojoj. U pravu si. Ja sam uvek u pravu.
YOU ARE READING
NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA
Action" Kazu da ne znamo sta imamo, dok to ne izgubimo, ali... Vredi se boriti za ono sto volimo i pokušati. "