NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

7. POGLAVLJE

... Aleksa... 

Oduvek sam želeo da mi neko pripada. Planirao sam da se skrasim posle tridesete, ali sudbina je predvidela nešto sasvim drugo. Valerija je bila moje svetlo u tami, a sada, to svetlo je zamenila mržnja prema njoj. Posle dugo vremena, emocije su se probudile u mom ogromnom telu. 

U početku, nisam znao kakoda smirim tu zver da ne poludi i trenutno, nisam siguran kako ću da je zaustavim da je ne ubije.

Bio sam četvrta godina srednje, kada sam video jednog anđela. Imala je 16 godina. Stajala je uvek po strani i tako se izdvajala iz mase dvoličnih devojaka koje su je stalno napadale jer je sa sela. Zaljubio sam se, bolje rečeno, osetio sam ogromnu opsesiju za njom.

 Zvala se Gala Milutinović. 

Ime joj je bilo pun pogodak. Crna, duga kosa, plave oči, puna ustašca, prćast nosić... Savršenstvo.Sećam se kao da je juče bilo. Kraj školske godine za maturante, bio sam jedva vrlo dobar, ali kad imaš bogatog oca, možeš sve. Pitao sam profesora da idem u wc. Naravno, dopustio mi je. Ležerno sam izašao iz učionice broj 23 i otišao do toaleta.Plač koji je dopirao iz ženske kabine parao mi je uši. Umesto da odem u muški, ja sam zakoračio u ženski. 

Srednja kabina je bila zaključana. Prislonio sam uho na vrata. Taj glasić mi je bio poznat... Kucnuo sam dva puta.

− Jesi li dobro? − izgovorio sam nežno da bih joj dao do znanja da je neću povrediti. Šmrknula je nekoliko puta i pročistila grlo.

− Da − nesigurnim glasom je rekla. Znao sam da laže jer anđeli nikad ne lažu.

− Hoćeš li da izađeš i ispričaš mi šta je bilo?

− Ne.

− Hoćeš li da razvalim ova vrata?

− Ne.

− Onda izlazi – malo sam se odmakao.

− Ne želim − ponovo je kazala. Prevrnuo sam očima prekrstivši ruke na grudima.

− Moraš. Ja ne idem odavde dok ne izađeš.

Brava se čula. Nestrpljivo sam gledao kvaku i vrata kako se otvaraju. Ona se konačno usudila da izađe. Kosa joj je bila preko lica.

− Kakav problem imaš te si ovde napravila reku? − pokušavao sam da je nasmejem, ali bezuspešno. Nije se dala.

− Glupo je.

− Ništa nije glupo dok ne izgovoriš. Da čujem ko te je rastužio.

Podigla je glavu i prodorno me pogledala u oči. Probadao me je u srce Galin pogled. Ona ne treba da plače. Ona je divna devojka koja je zaslužila svu sreću ovog sveta.

− Ne podnose me − pala je na pod i ja sam instinktivno čučnuo stavljajući ruku na njeno rame. Nosila je poderane farmerke i belu košulju dugih rukava. Videlo se da su starke ukrpljene sa strane da se ne bi pocepale.

− Ko?

− Svi.

− Ja te ne mrzim − zagrlio sam je. Nastavila je da plače na mom ramenu i iskreno, bilo mi je drago što sam ja bio taj koji joj je u tom trenutku, brisao suze sa bledog lica.

Sledećeg dana, saznao sam priču o njoj od Bobana. Našao sam dečka koji je moju vilu naterao na plač, ali prekasno. Ona se ubila. Izvršila je samoubistvo bacivši se u Dunav. Taj dan pamtim kao gubitak jednog dela srca. Taj dan pamtim kao prokleti dan kada me je sudbina navela na drugu stazu, onu lošu.Taj dan sam postao neko drugi...Voleo sam da odlazim na groblje samo da razgovaram sa njom. 

Svaki put sam gledao natpis na nadgrobnoj ploči i dalje ne verujući da je nema.

Гала Милутиновић

12. 4. 1994 - 29. 5. 2010.

Вољена кћерка, унука и сестра.Заувек у нашим срцима као дивна и несебична девојка.

Galina slika je takođe krasila tu sivu ploču. Bila je nasmejana i kad bi neko pogledao u to lice, rekao bi da ova devojka nije mogla da počini samoubistvo. Ni ja u početku, nisam verovao. Zato, posle tri godine, istražio sam njeno samoubistvo.Ispostavilo se da je ubijena. Pre toga krvnički silovana i maltretirana od strane jednog druga iz odeljenja. Njegov otac je bio načelnik policije, zato i nije odgovarao. Zataškali su ubistvo.

Naravno, našao sam ih pošto sam uveliko bio sa ocem u poslu.Na najgori mogući način sam ih ubio. Hteo sam više da ih mučim, no smrt me je pretekla. Samo sam ih zakopao u rupu i prijavio tela. Milanov, meni nepoznat, čovek iz Novog Sada je prihvatio krivicu. Osuđen je na 30 godina zatvora. Tata ga je osigurao, i za 5 godina će moći da traži da izađe van. Posle sam otišao na fakultet, zadovoljan što sam postupio pravedno. Nakon fakulteta, SAJ me je primio. Skoro dve godine sam služio, i kasnije sam shvatio da mi nešto fali. Izašao sam iz SAJ-a i ubrzo osnovao organizaciju koja se bavi nestalim i maltretiranim devojkama. 

Treći slučaj je bila Valerija. Što bi rekli, treća-sreća.

Ona će jedina znati da je jedina koju sam ikad voleo, da sam sve ostale voleo tamnom stranom srca, štedeći se, učeći se kako ću najbolje voleti nju. Mislio sam da posle Gale više nikad neću voleti, no, sudbina me je zavarala i nametnula mi na put devojku karamel kose i prelepih, smeđih očiju.

Protegao sam se na fotelji. Ovo sećanje me je nateralo dazaplačem. Ne znam zbog čega sam se setio Gale i vratio se ugroznu prošlost koja ne može biti promenjena, vraćena, popravljena ni izbrisana već samo prihvaćena.