NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

8. POGLAVLJE

... Valerija...

 Ako se ne boriš za ono što voliš, ne plači za onim što izgubiš.Samo nas nedaće života uče da cenimo život i ne žalimo se. Prihvati šta jeste, pusti šta je bilo, veruj u ono što će biti, onome ko zna čekati, vreme otvara vrata.

Sela sam na trosed uzimajući laptop u ruke. Stavila sam ga na butine. Preko Skajpa, okrenula sam mamu. Zabrinula sam se jer joj je trebalo dugo da se javi.

− Mama, kako si? − prošla sam prstima kroz kosu. Prebacila sam je preko levog ramena.

− Dobro sam. Nešto si bleda. Jesi li dobro?

− Trudna sam − ispalila sam kô iz topa jer sam znala da ne vredi odugovlačiti.

− Postaću baba! Bilo je vreme da to čujem. Kako si?

− Onako. Ljilja mi je naredila da odmaram, pa...

− Neobično ti je. Zar ne? Ljilja je u pravu. Sada moraš još jednu osobu da čuvaš.

− Da... − spustila sam pogled.

− Nešto se desilo?

− Nije. Umorna sam.Zabrinuto me je odmerila.

− Valerija, ja da sam na tvom mestu, vratila bih se u Beograd. Bez obzira na prošlost. Ne kažem ja da te ne razumem,nego tako više povređuješ sebe i naravno, Aleksu. Veoma je loše. Retko kad ga viđam. Pije i dosta puši. Milan mi se žalio,Rija. Uništićeš ga s tim ponašanjem.

Preokrenula sam očima.

− Ne, mama. Budem li se vratila u Beograd, prošlost će me ubiti.

− Barem mi dozvoli da mu kažem. Ne zaslužuje patnju,Rija. On je dobar momak.

− Neka ga malo. Zaslužuje da pati kao što sam ja patila.

− Šta ti je uradio?! Zašto ćutiš?

− Kazaće ti on. Patiće dok ne prizna − osmehnula sam se.

− Strašno, Rija!Zbog vriska koji je usledio, uplašila sam se.

− Postaću tetka!!! − Andrijana je stala pored mame radosnoigrajući.

− Otkud ti? − sagla se da bih je bolje videla.

− Došla na kaficu kod tetkice. Sanjala sam ovaj dan i drago mi je zbog tebe, filozofe.

Mama je ustala. Pokazala je Ani rukom na stolicu.

− Odoh da spremim sendviče. Razgovarajte u miru − otišla je. Ana je polako sela praveći grimase.

− Planiram da dođem kod tebe ako me primaš.

− Kakve gluposti pričaš? Naravno da te primam.

− Super. Srediću ovde sve oko fakulteta. Nadam se da ćuupasti − nervozno je kršila prste.

− Lažeš... Kaži slobodno šta te muči, bananice.

− Milomir i ja smo se posvađali. Po prvi put.

− Normalno je da se svađate. Da ste stalno složni ne bi valjalo.

− Da, ali oko gluposti. Rekla sam mu da ne želim venčanicu već običnu belu haljinu do kolena.

Joj, Bože. Nisu normalni.

− Probaj i venčanicu i haljinu. Sigurno će ti se više svideti venčanica.

− U pravu si. Ići ću sa tvojom mamom u salon jer je moja mama zauzeta. Počela je da priprema jelovnik, a udajem se za nekoliko meseci.

− Nedostajala si mi.

− Vala, teško je bez tebe – podigla je levu obrvu.

− Naravno da je teško. Više se ne rađaju devojke kao što sam ja − vratila sam joj osmeh na lice. Izgledala je kao da ju je obasjalo sunce posle kiše.

− Uglavnom, nisam sigurna da li bih ti trebala reći... Ovaj...Aleksa je pristao da bude Mikijev kum.

− Oh, lepo.

− Jesi ljuta?

Coknula sam jezikom.

− Spava mi se. Odoh.

− Aha, nisi ljuta − ironično je rekla.

− Vaše venčanje, vaši kumovi. Odoh, bananice, da odspavam malo.

− Okej, ajde. Čujemo se. 

Isključila sam Skajp, a potom laptop. Podigla sam noge na trosed i legla. Tiho sam zaječala setivši se divnih vremena kojih sam provela sa Aleksom.

 Sudbino, od tebe niko ne može da pobegne.