NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

EPILOG

... Valerija...

 Naše srce protkano nitima beline propusti neprimetno,malo, crno stvorenje i oko njega izgradi štit. Namesti mu kutakod najtamnijih iskri koje grubo prodiru u njegovu kožu čineći gajačim i krupnijim, željnim one strane koja ga je obgrlila poputmajke koja grli uplakano dete. Ušuška ga u crni krevetić zavisti,osvete i bola i pokrije ga kariranim ćebetom ljubomore, tuge,nelagode, bede, čekajući pravo vreme da ga probudi iz dubokog,detinjeg sna, dok mi živimo kao da on u nama ne postoji, kao dase nikada ni nije ustalilo u srce i zarilo kandže u našu dušu... – odlažem svesku u fioku dok razmišljam. Pisci najčešće pišu omukama koje imaju, zato su neke knjige, veoma teške za tumačenje. Da li i ja imam neku skrivenu tajnu u mračnom delumozga? Da li taj deo uopšte postoji? Ili sam ja počela da haluciniram, pa su mi se počele priviđati razne stvari?Želim da odem. Osećam u dubini duše da ja ne pripadamovom mestu. Izgleda da nisam ni trebala da se vratim u život.Moja destinacija je bila raj onog dana kada sam umalo izvršila samoubistvo bacivši se niz stepenice, zajedno sa Oliverom.Zašto sam se toga setila?

− Stigle smo! − iz misli me trgnu Marijin glas. Prošlo je sat vremena, a kiše nema na vidiku. Šta li se desilo? Toliko pitanja,a uopšte nema odgovora.

− Brzo ste se vratile.

− Idi u sobu, zvaću te da dođem na ručak. Moram da razgovaram sa Valerijom. − poslušala ju je. Marija se ubrzo izgubilaiz sobe.

− Mama, si u redu? Malo si bleda.

Pomakla sam se da bi ona sela... Uzela je moju desnu šakui počela nežno da je mazi.

− Ponekad pomislim da si vidovita.

− Mama, plašiš me. Reci mi, jesi li dobro? Aleksa? Je li on u redu?

Potvrdno je klimnula ugrizavši donju usnu.

− Uf... Valerija... Dušo... Olivera se probudila.

Frknula sam kroz nos krećući histerično da se smejem. Ona mi pritegnu šaku te ja prestanem.

− Lažeš... − pogledala me je ozbiljno – Zar ne?

− Oh, dušo, da je ovo šala, bilo bi lakše! Ali, istina je! Obavestio me je glavni doktor.  Val, ima još nešto, izgleda.

− Pričaj, mogu da podnesem.

− Podnela je prijavu protiv tebe.

− Prijavu? Kakvu prijavu, mama?

− Za pokušaj ubistva. Ne brini, rekla sam Bobanu i Milanu.Pobrinuće se da ti više ne patiš.

Nikad neće prestati. Ja ću stati na kraj tome.

− Isidora, zovi Popadića. Kaži mu da ću se pojaviti sa osmehom na sudu i uništiti tu ženu!

− Ne! Samo ćeš napakostiti sebi! Razum koristi, ne srce! −privukla me je u zagrljaj.

− Poslušaj me! − prvi put, viknem na nju. 

− Suočiću se sa svojim strahovima i nećeš me sprečiti u toj nameri. Rekla si mi  da ću jednom morati iskoristi snagu i moć. E, pa došlo je vreme za naplatu − procedim kroz zube. 

 Pazi se. Hoću. Meni ne moraš da se dokazuješ. Već sam te upoznala.Hvala na divnom komentaru. Uvek.

− A sada, učini što sam ti rekla ili kunem se, da ću sama otići po tog advokata! − ja sam živi dokaz da one najgore osobine izađu pred sam kraj bitke i „pojedu" sve živo pred sobom ne ostavljajući svedoke. Plašim se da ću povrediti voljene ljude jer sam okružena sa njima. Nadam se da oni neće izvući deblji kraj zbog mene.

***

Stigla mi je poruka. Uzela sam telefon i pročitala ju je...Suze su se nakupile u uglovima mojih očiju. Dođavola! On mene stvarno voli! Mama je ušla u sobu i videla me kako stojim nasredini prostorije.

− Idi.

Zbunjeno podignem glavu ka njoj.

− Šta?

− Idi. Zaslužila si da budeš srećna. Samo obuci nešto toplije.Kiša pada.

Prilazim ormaru i otvaram ga. Kožnu jaknu skidam sa ofingera i oblačim; malo mi je velika. Istrčavam iz sobe i krenem prema parku. To je mesto gde sam se prvi put poljubila sa njim.Trebalo mi je deset minuta da stignem u park. On je već stojao tamo i čekao me. Pretpostavljam da je nosio crno odelo i belu košulju jer je bio mokar.

 Nesigurno sam mu prišla i pogledala ga u oči. Krenula sam nešto da kažem, ali me je zaustavio.

− Saslušaj me ženo, za Boga miloga! Zaključao sam svoje ledeno srce zbog bola i kada si se ti pojavila, taj led oko njega počeo je da se topi. Ušla si u moj život i najednom ga preokrenula za sto osamdeset stepeni. Stojim pred tobom! Kao najveći pobožnik jer si ti za mene boginja! Moja spasiteljica od tame iako si tvrdoglava kao mazga. Uvek si znala da bez tebe nemam nikoga i da si me celog dobila... Volim te, Valerija − držeći me za ruke, pao je na kolena i primakao glavu mom stomaku.

− I ja tebe, Aleksa... − pušta mi šake i ja sa njima, mazim njegovu glavu. Divan osećaj...

− Nemoj me više mučiti. − kaže kroz suze.

− Neću, obećavam.

NEKOLIKO MESECI KASNIJEANINA I MIKIJEVA SVADBA

− Da li vi, gospođice Andrijana Jovanović, uzimate ovde prisutnog Milomira Denića za muža? − Ana je prelepo izgledalau venčanici. Celo se vreme smejala dok je gledala čas u mene,čas u Milomira.

− Uzimam − odlučno je rekla.

− Da li vi, gospodine Milomire Deniću, uzimate ovde prisutnu Andrijanu Jovanović?

− Uzimam.

− Gospođice Andrijana, kako će glasiti vaše buduće prezime?

− Denić − gosti su tapšali. 

Kada je matičar podigao ruku,utišali su se.

− Gospodine Milomire, kako će glasiti vaše buduće prezime? − zagrcnuo se i svi smo se nasmejali.

− Denić.

− Normalno je da je mladoženja nervozan, ali toliko da svoje prezime jedva izgovara...

− Pređite na stvar, molim Vas − uljudno ga je prekinuo Aleksa.

− Proglašavam vas mužem i ženom! Možete poljubiti mladu! − nekoliko suza se skotrljalo niz moje lice. Nosila sam dugu, crvenu haljinu koja je imala cvetne dezene oko dekoltea.

Miki je Anu poljubio izvodeći je na podijum.

− Pozdravite naše divne mladence! Gospođa Denić će bacati bidermajer, pa bih zamolio sve neudate devojke da priđu i stanu u red. Nemojte se tući, prošli put je jedna devojka ostala bez zuba! Tako da, uživajte.

Mama me je bukvalno gurnula na podijum. Izbečila sam se na nju, a ona se samo nevino osmehnula. Ana je preuzela mikrofon od pevača i zapovedila da se pusti njena omiljena pesma.

− Hajde da zažmurimo, usne na usne stavimo, zašto da ih sklanjamo, kad isto sanjamo? Bolje da se ljubimo nego da se ljutimo, ludilo da glumimo kad to ne umemo... Opaaa! − nisam se veselila niti sam dizala ruke da bih ga uhvatila, ali... Andrijana ne bi bila Andrijana, a da ne nacilja bidermajer u moje ruke. I gle čuda! Ja sam ga uhvatila.

− Baš ti hvala − oblikujem usnama ne primetivši da su se svi izgubili sa podijuma. Andrijana mi je prišla i šapnula da se okrenem. Stavila sam levu šaku na usta.

− Da li vi, gospođice Valerija Janković, pristajete da uzmete najveću budaletinu na svetu za svog verenika? − držao je prsten podignut u vazduhu čučeći na desnom kolenu.

− DA! − viknem. Ispružila sam prst i on je stavio prelepi crveni rubin na njega. Ustao je i uhvatio me oko struka. Našlasam se u vazduhu.

 Ludak... 

Moj Ludak...

NASTAVIĆE SE...