REJN✔

Kiša

-Hajde, guraj! Hajde! Sad...sad...Jače! - visoka figura žene je gordo izdavala naredbe manjoj debeljuškastoj ženi stojeći prekrštenih ruku na grudima. Ona se trudila da prati sve kao i devojka koja se kupala u znoju ležeći raširenih nogu sa ogromnim stomakom, pokušavajući da se porodi.

-Teško, baš se muči - žena je bespomoćno brisala znoj sa čela koji  se slivao baš isto kao i krupne kapi kiše koje su trenutno udarale o prozorsko staklo. Ta slana tečnost koja se stvarala od straha i nedovoljne stručnosti smanjivala je preglednost koja je bila neophodna jer je soba bila slabo osvetljena, a dnevne svetlosti nije bilo ni za lek iako je bilo podne. Sa strahom u očima posmatrala je čas mladu devojku, čas ženu koja je samom svojom pojavom ulivala strah u kosti.

-Hajde, hajde! Mimi! Izbaci to derle napolje. Napni se! Hajde! Gde je ta snaga sad i odlučnost? - žena je nastavljala sa instrukcijama.

-Ne može, previše je uska samo se muči. Biće rizično i za nju i za bebu. Ipak je trebalo da ode u bolnicu. Nismo mi toliko stručne.

-Moraće kako zna i ume. Kada nije pazila moraće sad da ga izbaci napolje. Junačila se i htela ovu bebu pre devet meseci i pored mojih naređenja. E pa sad neka oseti na svojoj koži kako je kad se ja ne slušam - žena je bila već na kraju živaca. Samo je povećavala već preveliku tenziju. Svi su bili na ivici da polude. Dolivala je svojim arogantnim, gospodarskim stavom da žena od straha zaboravi i ono što zna. 

Porođaj traje celo pre podne i svi su već malaksali i baldisali, a naročito Mimi kojoj je ovo bila prva trudnoća. Unezvereno je posmatrala u dve žene pored kreveta očekujući pomoć, ma kakvu samo da joj muke prestanu. Teško je disala, mumlajući sebi u bradu dok su joj se suze slivale niz lice. U glavi joj je bila samo jedna misao, da se što pre oslobodi bolova i da sve se vrati na staro. Njena volja je bila jača od količine snage koja joj je preostala. Naprezanje i napinjanje joj oduzimaju snagu i umor je savlađuje. Ali bolovi ne prestaju što je dovodi do tačke da vrišti i da proklinje sve čega se seti. Njen glas koji se čuje daleko iza zatvorenih vrata čuju i ostali ukućani.

-Madam, da li se porodila? - znatiželjne oči dveju glava proviruju u sobu sa pitanjem. Očigledno su svi bili napeti i željno su očekivali da se Mimi porodi.

-Zoi, Blu, ko vam je dozvolio da upadate ovako? - uplašeni pogledi mladih devojaka su samo predstavljali koliko je uticaja imala Madam Beatris na ostale ukućane.  Stisnutih ramena zavrtele su negativno glavama.

-Napolje, napolje vi male radoznale bezobraznice. Ma kako ste smele bez dozvole da mi se pojavljujete na oči? Gubite se dok vas nisam isprašila! - Madam je krenula ka vratima podignutom rukom na šta su se devojke toliko zbunile da su u jednom trenu nestale zalupivši vratima.

-Ova deca će me totalno izludeti. Lidija, ima li pomaka?

-Nema Madam. Mislim da Mimi nema više snage - crnkinja odgovara sva zajapurena i umorna sa raširenim očima od straha iščekujući šta će na to reći Madam. Zna da je veoma izričita u svojim naredbama i svako nepoštovanje je kažnjavala. Možda će je trenutna situacija malo omekšati, ne rađa se svakoga dana dete, a posebno ne pod njenim krovom.

-Ne zanima me. Ako treba, seči. Dovoljno sam je tolerisala. Izigrava da je jaka i da je ništa ne dotiče, a sad mi se prenemaže i cvili tu poput psa. To dete mora napolje inače ćemo je izgubiti. Usredsredi se malo i završite to. 

-Razumem, ali da joj damo samo malo predaha, pa da pokušamo ponovo? - Madam klima glavom u znak odobravanja. Prevrće očima malodušno uz grimase na licu.

-Samo desetak minuta. Možda ova kiša i prestane za to vreme. Toliko me nervira. Lije čitavo jutro i nikako da stane. Ovaj pritisak mi nikako ne odgovara. Boli me glava i ako se sve ovo ne završi brzo, mislim da će puknuti  - drži se rukama za glavu, blago je masirajući dok se spušta na jednu od stolica za ljuljanje.