Jureći za njenim osmehom

prolog

Reputacija u kući opada. Munje sevaju, grane se njišu, kiša pljušti, blato zapljuskuje njene već iznošene starke. Hladne kapljice kiše slivaju se niz njeno bledo lice sa sitnim pegicama oko nosa. Haos hara u njoj. U njoj stanuje sam đavo. Oluja počinje. Srce joj se komeša - prestaje, staje, počinje, prekida, nastavlja. Grana pada nasred puta. Upada u provaliju misli, pada na mokar beton, ostaje da leži. Ne koprca se. Prihvata tamu. Rođena je u njoj. Prihvata sebe i ono što jeste. Zar je jutro već svanulo? Mokra kosa ukvasila je jastuk, ali suze učinile su veći deo posla. Umorom vrište tamni podočnjaci. Mlitave ruke podižu je sa progona očaja. Otvara ormar i uzima jednolično odelo, potpuno druge ličnosti u koju će se danas maskirati. Ne jede, njeno telo odbija da diše i funkcioniše. Staje ispred ogledala pre izlaza iz stana. Zar je moguće da je oličje perfekcije? Gde je nestala ona devojka iz košmara, probuđena u goloj vodi u belom krevetu sa suzama na jastuku i pegama po licu? Otišla je sa prvim jutarnjim mlazom vode u tuš kabini. Otišla je sa prvim parom nove odeće za potpuno novu osobu. Otišla je sa prvim nanosom umetnosti na njenom licu, koja je pokupila svu bol i zaklopila je u kutiji na tavanu. Koračala je sumorno. Prelazila je preko bara ne preskačući ih. Pogled je fokusirala na beton. Novi početak, govorili su. Nova propast, govorila je.
Stara zgrada Ekonomske škole, u gradiću južno od Beograda, ispisana grafitima na oronuloj spoljašnjosti i opustošenim terenom joj nije značila. Sudarala se sa ljudima, psovali su je, neki gurali nazad. Nije marila o tome. Požurila je ka školi. Vreme leti, a ona puzi. Klizi poput ledenih luša tokom oštre zime. Stresla se na hladan povetarac. Nije ponela jaknu sa sobom. Nije ju briga. Obrušila se na klupu iza škole pre nego što će doći poznato Kruševačko društvo i zapleniti svaki pedalj školskog dvorišta. Zapalila je cigaretu, uvukla dim, prošla rukom kroz kosu i izdahnula nikotin. Loše navike, za nju spas iz panike.
Srce joj je kucalo beživotno. Disala je beživotno. Pluća su joj se ispunjavala dimom i stvarala kašalj. Nije ju briga. Sedela je na klupi čekajući priliku za život. Kosac je njenu dušu odneo davno u nebo vasione, tamo gde život prestaje i počinje večnost. Ravnodušno je gledala njeno okruženje. Ljudi su prolazili, auta škripala asfaltom, kiša počela padati, škola se punila istim ljudima prenatrpanim obavezama. Monotonost je vladala. Vazduha je bilo sve manje. Bacila je opušak cigarete i zgazila ga crnom martinkom. Pokupila je ranac sa klupe. Zavrtelo joj se u glavi. Nastavila je dalje dignutom glavom prema ulazu u školu. Skupila je suze natrag u dubinu svoje duše, koja je naizgled izgledala plitko. Smejala se sama sebi i sjebanosti koja je vuče na dno. Uhvatila se za lijanu džungle u sebi i povukla je penjući se ka vrhu, zauzela tron i zavladala šumom. Tron je pukao, šuma se isušila, ona je pala natrag na bezdan tame i lijana nije bilo. Kopala je dublje, gradila mostove, ali arhitektura joj nije bila jača strana. Kada i pomislim da je htela upisati građevinsku školu. Ne juri propale snove, od snova se ne živi. Osim ako ih ne živiš stvarno, ali retko ko je preživeo svoje snove, te skupocene lađe, brodske havarije. Ostala je u vremenu kada je široki kez stajao na njenom licu. Sliku sebe na maturi je uramila u svojoj sobi i postavila na noćnom stočiću, da je podseća na dane kada je živeti imalo smisla. Da je podseća na dane kada je njeno disanje bilo vredno, trljanje očiju zanosno, smejanje slatko, spavanje olakšavajuće, a pušenje jeftinije. Skrenula je ka zadnjem ulazu u školu prošavši kroz masu učenika na hodnicima - ufuranih, našminkanih, zaljubljenih, srećnih, tužnih, slomljenih, slobodnih. Zaobišla je propast, kraj, haos, buku, tugu, ali bez bola. Zaobišla je prednji ulaz Ekonomske škole, ali sebe ostavila negde između početka tih stepenica i klupe na kojoj je svakoga dana pušila cigarete. Pripremala sa za pakao i nije mislila na školu. Nije ju briga za to, ponavljala je sebi uzastopno. Crna, talasasta kosa je došla do izražaja sa crnom odećom, drugačijom od juče i drugačijom od prošle srede. Svakog dana, svake nedelje druga ličnost, ko li je odlučila da bude danas? Još uvek nije došao dan kada je obukla sebe.

Stepenice na ulazu Ekonomske škole, u gradiću dva sata udaljenom od Beograda, zaposeo je Mateja Mihajlović. Sa svojim društvom, Todorom Maksimovićem - boljom polovinom i drugom koji ga vadi iz samog blata, Željkom Isailovićem - hvatač problema i rešavač istih, Filipom Todosijevićem - frajer za devojkama, šlajer za životom, Andrijom Burgićem - štreber bez knjige i Aleksom Pantićem - supernatural fanatikom, vladao je naškrabanim hodnicima srednje škole. Nisu ga se plašili. Naprotiv, divili su se njegovoj perfekciji. Smer kojim je izabrao da njegov život ide je potpuno savršen i isplaniran do samog kraja. Urušavanje putanje nije u njegovom planu. Odavno se pobrinuo da ga ništa ne ometa. Bez imalo briga, sedeo je i uživao u ljudima koji su mu se sklanjali sa puta. Zabavljali su ga. Nije znao šta je olupina života. Nije imao nameru da sazna. Nastavnici su zaobilazili glavni ulaz škole i odlazili na zadnji, samo kako bi Mateja Mihajlović sa svojim društvom mogao ispijati limenke piva i pušiti cigarete na betonskim stepenicama. Temperamentan stav i posesivnost su njegova desna ruka. U naletu smeha i glasniji od hiuka vetra kršili su pravila škole. Topla harmonija života se vukla po plej listi pesama. Imao je sve pod kontrolom. Sve dok nije skliznuo sa trećeg stepenika kada ih je crnokosa devojka zaobišla i otišla do zadnjeg ulaza.
Do tada je njegov život bio u kontroli i vođstvu.
Ispustio je uže sedla.
Pretvorila je njegov život u okrutnu harmoniju, dok je on izgubio nju jureći za njenim osmehom.

(priča je posvećena jednoj devojci kojoj želim uneti boje u sivoću njenog života. ne mogu učiniti ništa da promenim ono što se dešava, ali ona zaslužuje više od ovoga. fizički opis lika, ponašanje devojke i karakter nemaju veze sa tom devojkom. na svoj specifičan način prikazujem ono kroz šta prolazi - ko shvati, shvatio je.) - napisano 2019. godine
7.8.2023. godina - mislim da sada konačno nastavljam ovu knjigu, davno sam prekinula prijateljstvo sa tom devojkom, ali neka ovo i dalje bude neka uspomena na nju. bez obzira na sve što se desilo, meni je žao. i zaslužila je bolje.