Devojka za Udaju.

Baba- Tetka sa 25 godina.

"Mala pegavica se udaje?", ponovim naglas, ma skoro viknem po treći put od kako sam čula novosti.

"Da. Udaje se. Vidi pozivnice.", potvrdi sretno moja mama, Tijana.

Ona obožava venčanja. Za nju je to tako romantično. I to je njoj pravi dokaz ljubavi između dvoje mladih ljudi.

"Marija se udaje? Nemoguće!", kažem idalje pod šokom dok bez daha gledam u belu pozivnicu u mojim rukama, ispisanu rozim slovima po njoj. "Koliko je njoj ono godina beše? 18? 19?", nastavljam zaprepašćeno da pričam. Mlda je za udaju.

Marija je moja sestra od tetke. Mojoj tetki je ona treća po redu i najmlađa je. Mariju u zadnjih godinu dana vrlo retko viđam, a sad znam i zašto. Našla je nekog. I udaje se.

"21 dušo. 21.", reče moja mama.

"Pegavica samo što je pošla u školu i preselila se za Kraljevo, pa kad pre?", dodam i presabiram se u sebi i ne mogu da se setim jel ona upisala onaj fakultet što je htela za bankara ili nije?

"Marija dete nije bez škole. Ima srednju ekonomsku i može naći posao svuda, a fakultet može da završi i ne mora. On nije obavezan, kao srednja. A ona je odustala, jer se udaje. Pronašla je ljubav svog života.", reče moja mama. "A ti koliko ono beše imaš godina, pa još uvek ništa?!", doda mi ironično i strelja me njenim prodornim zelenim očima.

"Znaš vrlo dobro koliko imam godina mama.", kažem joj ljuto i oštro. Počela je da me nervira. I znam da ćemo se opet posvađati, jer kad god se spomene moja udaja, ona i ja se svađamo.

"Baš zato što znam ti i kažem. Kad bi malo nos izvukla iz glupavih knjiga i onog tvog pisanja na onoj aplikaciji i ti bi sad bila debelo u braku, imala bi decu i sve bi bilo u redu.", reče i ona ljuto na mene.

Znam da joj je moja udaja so na ranu, jer žena hoće unučiće, a ja nemam osobu sa kojom bih mogla da joj uslišim želju.

"U redu je mama. Nećemo više o tome. Danas nisam raspoložena za svađu.", kažem kako bih je smirila i zaobišla svađu.

"Tebi nikad nije do svađe. Kada ćeš jednom da me poslušaš i izađeš iz kuće, bez obzira što skoro gaziš ka 30- toj, mlada si. Idi negde, izađi, druži se sa stvarnim ljudima, a ne onima sa wattpada. To nije zdravo. Uživo uživaj uz ljude, a ne virtuelno.", nastavlja ona sa svađama, a meni pritisak skače, li skače. Ma hoću da puknem.

Ne razume ona mene da nemam sa kime izaći. Moja najbolja drugarica Anđela je već pet godina u sretnom braku i ima dete. Od kako se ona udala život joj se promenio i svodi se samo na posao, kuća, muž i dete. Viđamo se ona i ja, nije da nije, ali nije to onim intetitetom kao pre.

Pored nje moja dva najbolja druga su u sličnim vodama, kao Anđela. Uroš ima verenicu i već se oko njih čuju svadbena zvona, dok Djorđe, on se oženio prošle godine i sad čeka sina. A ja? Ja muka, niti imam dečka, muža, ljubavnika, kombinaciju, ma ništa pod milim Bogom!

Ne smem ni da joj zucnem kako sam ljubomorna na svoje društvo koje ima nekog pored sebe, a ja ništa. Možda sam glupa ili luda, ali i smešno mi je to što sam jedno vreme bila ljubomorna na Anđinog, muža Dragana kad su tek počeli da se zabavljaju. Mislila sam kako mi on krade dragoceno vreme sa njom.

Nikom ne smem reći ni to da kad god vidim momka i devojku u parku, gradu, kafiću ili u marketu da osetim neku prazninu u sebi. To nešto da mi nedostaje je čudno, jer nikada pre tako nešto nisam osećala. Da li je to sa godinama ili šta? Ne znam?

Sramota me reći i to da ponekad kad se osetim usamljenom, iako i baš nisam jer mi je kuća uvek puna ljudi, da noću kvasim jastuk suzama, jer se plašim samoće.