7.deo

1.4K 33 3
                                    

Želim da vam kažem nešto. Zagrade koje zaboravim da obrišem se odnose na moje drugarice. Prvo sam njima pisala ovo. Uglavnom su gluposti, ništa ozbiljno.
Nadam se da vam se priča svidja.

***

Može se reći da je današnji dan u školi bio zanimljiv. Čekam poruku od Strahinje. Možda se samo predomislio. Uzbudjena sam. Ne znam šta sada da mislim. Možda previše umišljam, vezbaćemo samo neke zadatke.
AHA! Evo ga! Poruka od Strahinje.
" Ćao Tamara. Strahinja je ovde. Možemo li sutra da vežbamo u kafiću blizu škole? "
" Ćao. Meni odgovara. Samo da li odmah posle škole ili?"
"Može odmah posle škole 😉"
" Važi onda. Vidimo se u školi. Ćaoo"
" Vidimo se 😘"

Okej Tamara, smiri se... To je samo jedan običan smajli, ništa ozbiljno... Okej... Legni sad da spavaš, možda sutrašnji dan i ne bude tako loš...

Još jedan dan u školi polako prolazi. Jedva čekam da sa Strahinjom odem da mu pomognem. Ekskurzija se bliži. Mislim da ću da eksplodiram od sreće.
Završio se i zadnji čas. Trebalo bi da pronađem Strahinju. Gde li se ovaj zagubio? Da se nije predomislio? Ništa, izaći ću napolje i sačekati ga, a ako treba i pozvaću ga! Ahaa??! El ono on... Sa čokoladom? Ma nee... Ne raduj se previše Tamara, nije to za tebe.
- Strahinja tražim te celo vreme, da li dogovor još uvek važi?
- Da važi. Izvini što si me čekala bio sam do prodavnice. Ovo je za tebe...
- Za mene?
- Da. Nadam se da voliš sa jagodama. Koliko se ja sećam, kada smo bili manji, obožavala si je.
- Da obožavam! Hvala tii...
- Ništa... Idemo?
- Hajdemo!
Toliko sam nasmejana i srećna. Samo da ne pomisli da sam luda.
- Kaži mi sada dok se šetamo, sta ti nije jasno.
- Pa... Ovo što smo sada radili. Površine, izračunavanje uglova, stranica... Obima, bandera i tako dalje...
- Hahh.. Objasniću ti sve, bitno je da naučiš formule.
- Verujem da hoćeš haha... Pa... Verujem da ćeš da mi ispričaš i o nečemu još...
- Strahinja... Ako je o onome, stvarno...
- O tvojim skoro posečenim venama... Ne ovaj, ništa ozbiljno... Nebitno...
- Dobro onda... Pričaćemo unutra.
- Hmm... okej...

- Ouu... Mislio sam da je ovo miran lokal...
- I jeste ali... Danas je odlučio da nas iznenadi...
- Probaćemo da uradimo nešto. Hajdemo za početak da se malo odmorimo od škole. Konobar!
- Izvolite?
- Ja ću kapućino, a za moju (toplu ok nmgggg) drugaricu topla čokolada. Ipak vreme je malo zahladnelo. (da bi imalo smisla) Može?
- Može.
- Uredu.
- Tamara da se zna, ja plaćam.
- Uredu je... Meni odgovara , haha!
- Haha... Tamara žao mi je što ću da ti skinem osmeh sa lica ali reci mi šta si uradila.
- Ejj, uskoro je ekskurzija, da li se raduješ??
- Tamaraaa... Odgovori!
- Ja se baš radujem. Nikad pre nisam bi...
- TAMARA! Odgovori šta sam te pitao!!
Odjednom sam se osećala uplašeno. Tako se razdrao. U očima sam mu videla bes.
- Strahinja to je moja stvar i tebe se NE TIČE!
- Tamara! Kako da ti dokažem da se brinem! Mi smo prijatelji. Sećaš se kada smo bili mali??!
- A šta smo sada?! Zajedno sa onim tvojima me vredjate kad god stignete! Družiš se sa one pet koje me svkog dana ponižavaju! I.. i sada mi kažeš da se brineš za mene zato što su moje vene posečene i zamalo da umrem!! Zbog tih ljudi!.....
- Izvolite...
- Hvala...
- Recite mi cenu molim Vas.
- 200 dinara dete.
- Izvolite...
- Hvala. Prijatno.
- Hvala... Mogla sam i ja da platim! Ili bar pola...
- Nema potrebe...

- Ako si se odmorio možemo da krenemo.
- Možemo.
- Okejjj... Samo da nadjem... Možemo ovaj zadatak. Probaj da ga uradiš.
- Umm... Ovaj...
- Ne znaš ni Pitagorinu teoremu.
- Znam... Znam...
- Ahaa... Pa hajde onda!
- Mislim da je ovde previše bučno. Al stvarno... Ne znam tu teoremu ali je bučno.
- Upravu si. Hajdemo u neki drugi kafić ili negde... Ne znam!
- Ne može ovako. Kao da je ceo grad poludeo! Idemo kod mene!
- Možemo u neki drugi kafić u mirnijem delu grada.
- Ne... Hajde idemo kod mene kući
- Jesu li ti roditelji kod kuće?
- Nee... Na poslu su. Nema veze, niko nas neće ometati.
- Hm, da... - Nasmejala sam se. Meni je i odgovaralo.

Naša PričaOù les histoires vivent. Découvrez maintenant