MORE • Ante Rebić •

11.

~Moliću Boga za nas da mi te čuva od zla, a nebo ostaje moj jedini glas...~

Ante/
Dani su prolazili sporo, tmurno i jednolično otkad je nema pored mene. Trening-kuća bila je moja lokacija. Po cijele dane sam slušao tužne ljubavne pjesme i trenirao. Došle su mi i sestre u posjet. Pitao sam ih za nju, no rekle su da je nisu vidjele, i da ne radi više za mog oca. Kao da je nestala s ove planete. Bilo joj je nemoguće ući u trag. Zamolio sam Maru i Katu da ju pokušaju pronaći u Vinjanima, čak su je Luka, Filip i Mijat tražili preko svih mogućih ljudi. Ništa. Jednostavno ništa.
"Prošlo je pola godine. Polako gubim nadu."rekao je Filip, a ja to nisam htio čuti, iako sam znao da je istina.
"Filipe..."nisam imao snage nastaviti rečenicu. Jednostavno ne želim izgovoriti "kraj", ne želim se predati.
Luka me tužno gledao, a Mijat je to sve promatrao tužnog izraza lica.
"Dosta mi je ovoga, iden ja u Vinjane. Ja ću je sam nać makar u zemlju propala."rekao sam i ustao se. Oni su se svi nasmijali i zagrlili me. Doista mi znači njihova podrška.
Oni su otišli svojim kućama, a ja sam otišao u svoju sobu spakirati stvari.
Na brzinu sam utrpao par trenerki i majica kratkih rukava, donjeg veša i higijeskog pribora te zatvorio torbu.
Legao sam na krevet i navio alarm za 5 sati jer mi je let u 8 navečer. Mijat me rekao pokupiti i odbaciti na aerodrom. A naći ću je ja, makar mi zadnje bilo.
"Ante, diži se bre."čuo sam Mijatov glas i otvorio oči. Kad sam vidio da je 5 i pol.
"Mijate zakašnit ću."rekao sam a Mijat se počeo smijati. Stvarno, Ante? Zakašnit ću?
"Šta pričaš ti čoveče?"pitao me dok se još uvijek smijao.
"Ne znan ni sam više, viruj mi."rekao sam i utrčao u wc da se počešljam i bar malo unormalim.
Kasnije me Mijat odveo na aerodrom pa smo se pozdravili a ja sam ušao.
Let je bio dosadan, cijelo vrijeme sam slušao neke glupe ljubavne pjesme i Krešu Bengalku. Taj čovjek je Bach našeg vremena.
Kad sam došao u Zagreb čekao sam presjedanje za Split 2 sata. Kad sam došai u Split čekala me Mara sa autom pa smo otišli doma. Već je bilo 11 i pol sati navečer kad smo došli pa sam se malo družio sa roditeljima i sestrama i otišao spavati. Nedostajali su mi Vinjani. Ujutro sam se probudio i otišao na trčanje. Kad sam se vratio majka me dočekala sa doručkom. Majka je bila presretna što me vidjela i što smo zajedno kao obitelj makar na kratko. Kasnije su svi otišli svojim poslom. Javio sam se par starih prijatelja i pitao ih za Deniz. Svi su rekli da ju nisu vidjeli.
Slučajno sam sreo Stipu putem. Jako sam se razljutio, on je dizao ruku na Deniz i zbog njega je bježala. Bio sam spreman rasjeći mu glavu kad je on progovorio.
"Čula je da ju tražiš, Rebiću. Pobigla ti mala."rekao je, a meni je bijes sve više i više rastao.
Udario sam ga šakom u nos i on je pao na pod. Kad se ustao krenuo je on na mene, no onda sam ga opet udario, ali je samo zateturao. Krenuo sam ga rastaviti na proste faktore kad je uletjela Deniz između nas i rastavila nas.
"Ajde ća, i ne traži me više."rekla je ljuto gledajući me u oči.
"Nema šanse. Ideš smenon nazad."rekao sam a ona se nasmijala.
"A šta? Da ti pravin društo dok nema onih lakih?!"pitala me, a ja sam se nasmijao.
"Ljubomorno moje."rekao sam.
"Stvarno si nemoguć. Ti stvarno ne kužiš koliko je to jadno i gadljivo?!"rekla je i okrenula se prema Stipi.
"Idemo."rekla mu je kratko, a on je kimnuo i krenuo. U hodu se okrenuo prema meni i zlobno se podsmjehnuo na što sam mu ja pokazao srednji prst.
Naravno da neće ostati na ovome.
Cijelo popodne sam proveo na našoj plaži. Čak je počela i kiša, a ja sam i dalje sjedio na toj plaži.
Ona je došla. Nisam mogao vjerovati svojim očima. Stajala je pravo i gledala u more po ogromnom pljusku. Lice joj je bilo nasmijano. Digla je glavu prema nebu i spustila svojh kapuljaču sa trenerke. Zatim je skinula trenerku i ostala samo u kostimu, a ja nisam mogao vjerovati. Ona je tu. Tu je. Sama. I moja.