UZMI ME (TREĆI DEO TRILOGIJE) ŠTAMPANA

6. POGLAVLJE

... Valerija ...

Pravila života su prilično jednostavna. Uvek govori istinu, ma koliko ona bolna bila, kako ne bi živela u strahu od bilo čega ili bilo koga.

Ton njegovog glasa me je prestravio. Gledala sam kako se njegova dobra strana pretvara u lošu... Gledala sam kako pati i znala sam da sam ja tome doprinela svojim tajnama. Nije trebalo da skrivam istinu od osobe zbog koje sam živa i koju volim najviše, ali ipak... Znala sam... Znala sam u dubini duše da ću ga jednog dana povrediti na najgori mogući način.

− Hoćeš li mi pojasniti ili ću ovde da napravim lom?! − sklopila sam oči. Osećala sam se bedno i bila sam sigurna da mi neće oprostiti.

− Aleksa − zavapila sam − Aleksa...

− Šta Aleksa?! Zar se nismo dogvorili da jedno od drugog ništa nećemo kriti?! Zar nismo, Valerija?!

− Jesmo. Stoga ću ti sve ispričati od početka. − i tako sam mu od početka sve ispričala nadajući se da će da se smiri, no prevarila sam. Čutnja samo napakosti dobrome čoveku.

− Kada si planirala da mi to kažeš?! Pogledaj me! I odgovori mi. − otvorim očne kapke i pogledam ga.

− Nikad ti ne bih rekla. − rekla sam mu iskreno.

− Znači, uopšte nisi smatrala da ja kao otac tog deteta, ne treba da znam ništa o njemu?! Stvarno?! To je čak nisko i za tebe, Valerija. − njegove reči su me pogodile... Duboko... Kao da me je neko porezao nekoliko puta posred srca... Oprosti mi. Htela sam da izgovorim, no, ništa nisam rekla. Reči su same od sebe nestale.

− Dobro, Aleksa, bilo, pa prošlo. − kazala je Ana stežući mi šaku. Bodri me da mu sve u lice saspem. Jednostavno, ne mogu. Povrediću ga još više.

− Nju braniš, a izdala si je već nekoliko puta?! Shvataš li, Andrijana, da ti uopšte njoj nisi najbolja drugarica?

− Nego šta sam joj?! − podigao je ruke u vis u znak odbrane.

− Vas dve ne shvatate koliko je ova situacija ozbiljna? − izgovorio je u jednom dahu.

− Ne jer Valerija od svih nas najviše pati. Nisi ti nosio dete u stomaku nego ona! Podrži me, Milomire! Šta ćutiš tu kao da si mutav? − na pomen svog imena, Milomir se trgao.

− Šta? A ne, ne! Mene u ovo sranje ne uvlačite. − zbunjeno je pomerao glavu. Čas levo, čas desno.

− Aleksa, slušaj. − nema plakanja... Ne sada...

− Valerija, ne želim da slušam! Kapiraš?! − ponovo je povisio glas na mene.

− Molim te... Klečaću na kolena, ako treba. Samo da mi....

− Samo da ti šta? Oprostim? Ovo se ne oprašta, Valerija. Od svih, ovde prisutnih, ti bi trebalo da znaš.

− Ali... − ustao je i ne rekavši ništa, okrenuo nam je leđa i otišao u nepoznatom pravcu.

Ne mogu da ga krivim što je otišao. Krivim sebe što mu nisam dala razlog da ostane.