♥

Najgori osećaj koji u ljubavi postoji je daljina. Kada si udaljen od jedine stvari koja te čini srećnom, kada ne možeš da zagrliš osobu koju srce traži. Kada ne možeš ništa da uradiš povodom ogromne želje da napokon budeš blizu njega. Kada se uveče gušiš u suzama, jer znaš da je potrebna večnost da bi bili bliže, jer znaš da on kilometrima daleko, da ga drugi ljudi gledaju, grle, ljube. Kada osetiš onu ljubomoru na svaku stvar koja mu je bliže, čudan je to osećaj.. Kada tvoja šaka doslovno traži tu jednu šaku da je drži i ne želi drugu, kada usne žele samo te jedne usne da ljubi, baš te usne koje su daleko i koje ne možeš da dodirneš, kada želiš da ga opkoliš nogama dok te grli, ali znaš da je to samo pusta želja, kada ne možeđ da se probudiš sa osmehom i željom da odeš negde, jer on neće biti tamo, kada znaš da sve ono što zamišljaš, sve ono što želiš, može da ostane samo u glavi. Ali znaš isto tako, da ćeš jednog dana moći da ga uhvatiš za ruku i stegneš najjače, da ćeš moći da pustiš suzu, a on će biti tu da je obriše i kaže ti da će sve biti u redu, da ćeš moći da ga oboriš na pod od sreće, da znaš da ćeš moći napokon prstima da prođeš kroz tu kosu, da ćeš napokon poljubiti te divne usne o kojima maštaš već mesecima i nećeš imati brige da će te napustiti, da ćeš napokon moći da zaspiš pored njega i probudiš se na njegovim grudima iako si to nekada samo sanjala, jer znaš šta ti treba da sve bude više od sna? Strpljivost, da izdržiš koliko god da treba do tog trenutka i da čekaš taj momenat. Vera, u sebe i u njega, u sve što ti je rekao i što si ti njemu rekla. Snaga, da uspeš u tome i dokažeš mu da ti je stalo. Jer se to zove ljubav, a ljubav uvek pobedi, zar ne?