Naša Priča

12.deo

Otišla sam do wc-a i umila se. Skoro me je uhvatio plač kada sam se setila onoga šta je Nemanja rekao. Kako može?! Kako može tako nešto da kaže za mene!? Kako bi neko mogao da zamisli mene da to radim? Dobro... To što je bilo sa Strahinjom bilo je... Ali za to niko ne zna. Gledala sam sebe u ogledalu. Na misli mi dolaze tuča, ljudi oko nas i razgovor sa razrednim. Nisam ni primetila da sam se zadržala malo duže nego što ljudi obično ostaju u wc-u...
- Tamara si dobro?!
- Da... Evo izlazim!

- Zamislila sam se....
- Haaa... Oke...
- Sutra je žurka... - Smoreno je rekla Ema.
Divno! Jedva čekam! Šalim se naravno. Moramo da idemo, ne smemo da ostanemo u sobama. Verovatno ću samo da sedim tamo. Mislim, to uvek i radim al...
- Divno! Još mi to fali.... Ja ću da spavam! Ne mogu više... Laku noć...
- Laku noć - rekle su obe.

Probudila sam se u 8. Ema i Ceca su još uvek spavale. Iskreno ne volim da je zovem Ceca, ali tako je lakše kada mi nije do života. Ustala sam i obavila higijenu, mislim znate šta sve. Obukla sam belu košulju i crne farmerke. Sedela sam malo i dosadjivala se. Bilo mi je dosadno pa sam se dohvtila nesesera. Malo sam stavila sminke, uzela Eminu peglu i uz pomoć nje uvila malo kosu.

Ema i Ceca su spavale još uvek. Od dosade sam odlučila da odem do Jovane. Izašla sam u hodnik i krenula ka njenoj sobi. Postoji problem jer sam zaboravila koji je broj njene sobe. Bravo! Da li je to 306 ili 308. Ne znam, nisam sigurna ali mi 306 deluje kao njena soba.

Zastala sam i još jednom razmislila. Pogledala sam u oba vrata. Stavila sam ruku na svoj džep i uhvatila telefon ali sam odustala. Nisam htela da me neko uhvati kako se šetam po hodniku pa sam samo pokucala na vrata 306. Čula sam iz sobe lupanje. Kvaka se pomakla.

Ne mogu verujem šta vidim! Opet posmatram tu osobu od čupavih roze papuča do duge plave kose koja je ispeglana. Toliko je ravna kao da je peglana na 1000°. Osoba koja nosi šminku čak i dok spava. Pravi svoju oubičajenu fuksastu facu od koje mi je muka. To je bila Ana.

- Tamara čime zaslužujem tvoju posetu ovako rano? Ili si pogrešila? Po tvom izgledu mislim da je tako.

- Izvini... Pogrešila sam. - Krenula sam, s obzirom da sad znam da sam pogrešila. Krenula sam ali me je uhvatila za ruku.

- Gde ćeš tako brzo? Dodji da popričamo malo!

- Ne mogu! Krenula sam kod Jovane. Izvini na smetnji, sledeći put neću pogrešiti! - Htela sam da me ostavi na miru. Malo mi je falilo da počnem da vrištim. Pustila mi je ruku i nasmešila se.
- Ahaa... Pa želim samo da ti se zahvalim za ono sinoć. Nisi rekla istinu. Nisi nas izdala.

- Što znači da je to tvoje maslo. Nemoj da se nadaš da neću da kažem šta je istina.
- Čula sam i za to... Ali ne verujem! Ne bi smela da staneš protiv nas.
- Kakve to veze ima. Rećiću sve! Slobodno zovite me kako god hoćete! - Otrgla sam se i krenula ka sobi 308.
- Ima li nešto izmedju tebe i Strahinje?! - Okrenula sam se. Izgledala je zbunjeno.
- Ima! Isto koliko izmedju i tebe i njega. - Naglasila sam to 'tebe'. Samo sam produžila dalje. Nisam se ni okrenula. Čula sam samo kako je zalupila vrata.

Pokucala sam na vrata Jovanine sobe. Otvaraju se vrata i otvorila ih prava osoba.
- Ćao Jovana!
- Ćao Tamara! Udji! - Sela sam na fotelju. Ona je bila u sobi sa Milicom. Tako smo sedele i pričale. Bar sam ubila dosadu.

- Odoh da vidim da li su one dve budne, ili moram ja da ih budim.
- Ćao vidimo se na doručku.

Otišla sam nazad u sobu. Njih dve su se probudile, malo smo razgovarale i krenule na doručak. U glavi su mi se vrtele slike one noći, noći kada sam ga prvi put poljubila kad smo igrali masne fote. Strahinja mi puno nedostaje. Želim da ga opet poljubim ili dodirnem. Uvek se desi nešto loše kada mu se približim. Ne želim sada da nabrajam sve dogadjaje. Strah me je šta će sledeće da se desi.

Strahinja nije bio pored mene na doručku kao i onaj drugi lik. Sedeli su blizu nastavnika jer su svi bojali da ponovo ne dodje do neke tuče. Naravno tamo je sedeo i Nemanja. Jako mi nedostaje. Mislim Strahinja. Kada smo završile otišle smo gore.

Išli smo opet u neke obilaske. Nije bilo toliko dosadno. Šetale smo se, kupovale neke gluposti. Vratili smo se u hotel oko pola sedam.
- Da li znate da opet imamo žurkuu? - Rekla je smoreno Ema.
- Ijaooo... Nije valjda! E znate šta vam nisam rekla?- Ustala sam sa kreveta i stala na sredini sobe i počela sam da se šetam.
- Pre nego što sam bila kod Jovane svratila sam kod Ane. Mislim ne stvarno..
- Štoo? Šta se desilo?
- Paa... Pogrešila sam sobu... I eto, baš sam nju ubola.
- Omgggg.... Sigurno je bila odvratna bez šminke...
- Pa Svetlana bila je sa šminkom. Ali nebitno ostavila me je na miru.... Jaooo el baš moramo na onu žurku?
-Da.

Posle večere smo krenule jedna po jedna da se tuširamo.
- Pa ja nemam pojma šta da obučem! - Moj oubičajen problem...
- Bašš ni ja! Aj daj mi neš tvoje!
- Evo ti moja torba daj ti meni tvoju...
Tako smo se ja i Ema trampile odelima. Uzela sam svoje farmerke i neku Eminu majcu. To je neka crna majca ne znam ni ja šta je sve po njoj. Otišla sam da se istuširam. Kao i uvek u toku tuširanja razmišljam o životu. Razmišljala sam naravno i o Strahinji. Kako bez njega.

Kada smo se sve istuširale počele smo sa "šminkanjem". Naše šminkanje činilo je maskara i neki sjaj ili neš. Očešljala sam se i ogledala u velikom ogledalu koje je bilo preko celog ormana.
Kada je bilo oko 9 sati sišli smo dole. Nastavnici su nam rekli da je sad diskoteka, ili kako mi to zovemo žurka idk zašto u gradu. Da je 5 minuta daleko od hotela. Samo sam jednom prevrnula očima. Kada su svi nastavnici, ustvari naš razredni sišli dole krenuli smo. Nažalost.

Dugo nije bilo novog dela. Škola je glavni krivac. ❤