GREŠKA KOJU RADO PONOVIM✔ Štampana

Prolog

Šta bi bilo kad bi bilo?

Da li bi sve bilo drugačije?

Da li bi mi život izgledao drugačije?

Da li bih bila srećnija ili tužnija?

Da li bih bila ispunjenija ili praznija?

Pitanja koje mi se vrzmaju po mozgu su konstantno tu i muče me. Proganjaju me stalno i stvaraju mi da se lomim i vraćam u prošlost. Trudim se da ih ne postavljam često i da ih na neko vreme sklonim u stranu, ali ona su jača i uvek su tu da me podsete zašto sam postala ovo što jesam. I ma koliko ne žalim što sam takva, toliko je prošlost sve prisutnija u meni. Kao otrov razliva se mojim venama i truje ono malo dobrote koja je ostala ako je uopšte i ostala. I ona je ta koja od mene pravi da sam podla i zlobna, bahata i neuhvatljiva. Jača me iz dana u dan i mentalno mi daje stabilnost, da mislim kako treba i da ne pogrešim... ponovo.

I opet sve isto. Uvek završim sa istim zaključkom. Ovako je ipak najbolje ispalo. Ovako sam ja ja, nova ja. Sviđam se sebi... Baš ovakva. Mislim da nisam toliko loša, jer ko zna kakva bih bila da sam kao pre. I ništa drugo me sada ne bi ovako zadovoljilo, dotaknulo svaku moj ćeliju, moju krv uzavrelo i naježilo kožu, kao život koji sad vodim. Nije nešto za pohvalu, ali baterije punim samo na jedan način. Kada su do vrha pune, ja ih praznim do novog susreta. Ispunjavam vreme najbolje što mogu dok čekam.

Gledam u telo kraj sebe... Muško telo koje je san najverovatnije mnogim ženama i devojkama. Izvajan od samih ruku bogova, napravljen da čini nestašluke i razara ženske umove pohlepno i samouvereno. Da se igra sa njima i da ih odbaci, da ih zavede i da polude na samo jedan njegov osmeh krajičkom usana. Samo moje srce ne može da uhvati i zgnječi ga kako bi trebalo. Samo mene nije u mogućnosti da natera da se prepustim i osećam. Da vrištim i tražim još. Moje srce je kamen, neosvojiva kula koja se više i ne seća osećanja, ne reaguje na lepe reči i ne gleda na muškarce sa požudnim osmehom. Nema te sile koja bi me naterala da se upustim i ponovo stradam. Nema tog skota koji bi mi se uvukao pod kožu tako duboko da ga se ne bih mogla otarasiti. Ne želim ništa što bi me emotivno vezalo za bilo koga.

Za mene su muškarci postali samo potrošna roba, koju treba iskoristiti, zgužvati ambalažu do te mere da osete, namerno im ostaviti tako trag da se sećaju da sam bila tu i na kraju baciti ih u koš sa ostalim nepotrebnim stvarima. A lepota svega je kada im dam da polete, a onda ih prizemljim najsurovije. Pokažem im da nisu ništa do običnog ništavila, vazduha koji se otvaranjem prozora izbaci. I to je to, gorivo koje mi daje brzinu i vetar da ne pogazim obećanje samoj sebi. Svaki od njih je samo broj u mojoj glavi, svaki je nedostojan mojih dodira, mojih slatkih reči kojih više i nema u mom rečniku, i mog vremena. Previše sam zauzeta za romantična sranja i nežnosti kojima sve žene na ovom svetu teže.

Zarekla sam se davno da sa mojih usana neće nikada preći nijedna reč kojom bih nekoga mogla nazvati svojim ili pak pokazala mu koliko mi je stalo. Jer meni nije stalo. Niko više ne može da mi bude toliko dovoljan i drag da bih mu pokazala ono što sam davno zakopala duboko u sebi. Nema tog ko bi mogao da mi ukaže da grešim. Ne tražim sveca, ne tražim... za sva vremena, ne tražim ljubav. Ne više nikada. To ne postoji, davno sam shvatila. Tražim dobru zabavu, tražim dobrog muškarca da bih imala trenutke zadovoljenja svojih prirodnih potreba i tražim izazov.

Izazov je moj pokretač koji me hrani i ne dozvoljava mislima da skrenu sa puta koji sam zacrtala. On je taj koji me gura da ne zaboravim i ne odustanem. Svakoga jutra me podseća da telo kome dozvolim da prespava je samo još jedan stepenik u čekanju mog ostvarenja cilja.

Nežna koža muškog tela kraj mene me samo zgražava, jer sam se setila koliko je bio loš, romantičan i naivčina. Pomislio je da bi mogli nešto više. Od viška glava ne boli, ali ovaj višak koga guram nogom i pokušavam da probudim je stvarno višak koji mi stvara glavobolju od samog jutra. I pokušavam da se setim zašto sam ga uopšte pustila da ostane. Ne pada mi ništa na pamet, ali nije ni važno. Nasmejem se cinično i hladno. Znam da je loše ali čini da se osećam dobro i sito.

‒ Hajde, ustani! ‒ nastavljam da ga guram.

‒ Evo! Ne moraš da budeš tako gruba ‒ promuklim glasom se javlja i okreće na leđa. Proteže se izazovno... Mami. Misli da me može uplesti u svoju mrežu strasnih uzdaha i divljih grešnih očiju. Savršenstvo njegovog golog tela mi ne pričinjava nikakvo uzbuđenje. Moglo je možda sinoć uz podsticaj alkohola, ali sa čistom glavom nikako. Smeška se provokativno i pokušava da me dotakne. Gledam ga ravnodušno i sklonim mu prste koji su već na mojoj goloj butini. Mnogo njih je na taj način želelo da ugrabi još koji sat i još koji orgazam, ali slaba im je bila vajda. Svako je mogao samo jednom da me ima. Nikako dva puta.

‒ Hade! Treba da ideš ‒ govori mu bezizražajno.

‒ Idem! Što si... Tek je ‒ gleda na sat ‒ sedam. Jutro je dobro za nešto što bih ti rado napravio. Ne bi se pokajala ‒ govori samouvereno.

‒ Pokušaj da te ne zateknem kada se vratim.

‒ Hej stani! Ali...

‒ Nisam bila jasna? Ne volim da se ponavljam. Dobro si čuo i prvi put ‒ procedim kroz zube. Već mi je dosadno da se objašnjavam.

Ustajem i osećam kako me posmatra. Ostavljam utisak, naročito bez odeće. Svesna sam svoje zanosne lepote i izgleda. Dosta sam radila na izgledu. Mukotrpan period. Ne želim da se sećam svih operacija, ali pomoglo je naročito za ono što predstoji. Svesna sam kako utičem i kako ih palim i uzbuđujem, ali džabe.

Njegov pogled mi je i sinoć puno rekao. Zato je sad tu gde jeste. Uglavnom su to sve mladi muškarci koji balave kada prođem ili kada osetim da su sigurni u svoj uspeh kao ovaj kome i ne znam ime. Takve samo primam i igram se njima. Samo njih lomim i samo njima naplaćujem dug koji je sve veći i veći. A glavni treba tek da naplatim.

Nasmejem se glasno na to zatvarajući vrata kupatila. Datum duga se približava i to me čini vrlo srećnom. Dan kada ću konačno da postanem slobodna.