Fireproof

Chapter 1 - Meet

I nikada nisam ni pomislila da će baš on postati neko, zbog koga ću gledati u zvezde. Taj odvratni klošar, postao je neko bez koga više ne bih mogla da zamislim život. I ako ga ne vidim, on je tu, pored mene. Sve što mi je od njega ostalo je jedna bedna stranica sa njegovim rukopisom, koja miriše na njega, na njegov parfem. Niko više neće mirisati poput njega. Baš zato je ostao poseban.

Ležim sama u svojoj sobi i buljim u plafon. Ne mogu da izbacim tog idiota iz glave. Doduše, bila sam sigurna da je to zbog toga što me je nazvao svojom a tako me još niko nikada nije nazvao, ali sada se plašim da je nešto sasvim drugo u pitanju. Sve je tako čudno u vezi njega. Zašto se pojavio tek tako i pogledao pravo u moj prozor? Možda zato što..

„Ly, govorim ti već hiljaditi put, obuci se, zakasnićeš na terapije.“ Čujem mamin glas kako dopire iz druge sobe i prekida me iz mojih misli. Znam da mi je rekla već deset puta da se obučem, ali tako mi se ne ustaje.

„Okej, okej. Za 5 minuta sam gotova.“ Možda zvuči čudno, ali ja nikada nisam stala pred ormar i rekla ’nemam šta da obučem.’ Uvek imam. Nije mi čak ni toliko stalo do toga kako ću se obući, to je tako nebitno. Uvek bih izvadila majicu i farmerke na vrhu i to bih obukla, pa tako sam napravila i ovaj put. Široka zelena majica i široke plave farmerice. Klasika. Svakog dana me mama vozi na terapije, ali ovog puta ću da idem sama. Definitivno mi treba svežeg zraka, jer nešto nije uredu sa mnom.

„Sa terapija pravo kući“ reče mama i ostavi mi poljubac na čelu. Stvarno? Zar nije do juče pričala, kako imam 20 godina i trebalo bi da sam drugačija? Obula sam čizme i izletela napolje. Danas nije baš divan dan, doduše, mislim da se sprema neka gadna oluja a ja imam sat vremena da stignem do bolnice, koja i nije tako daleko.

Mislila sam da će mi malo zraka pomoći, ali izgleda da sam se prevarila. Imam osećaj kao da me neko gleda. Ili sam potpuno poludela, ili jesam. Nisam još ni na izlasku iz ove jezive ulice i imam osećaj kao da čujem iza sebe teške korake, koji nestanu svaki put kada se okrenem. Noge polako počinju da mi se tresu i ubrzam korak. Kada izađem iz ove ulice, sve će se vratiti u normalu. Sigurno hoće. Problem je što sam još predaleko od izlaska odavde i da će ovaj osećaj potrajati, verovatno previše dugo. O ne. Nisam još ni pored kuće pedofila u ovoj ulici, koja mi se i više nego gadi i volela bih da potrčim, ali će to biti previše kukavički, pošto me verovatno niko ni ne juri. Samo neko pokušava da me preplaši ili je to tetina Marleyina mačka. Ili pas. Ili dinosaurus. Oooo Everly, uredu je, smiri se, nije to ništa samo šum listova, čudni glasovi i loš osećaj. Opusti se, hajde, samo se opusti. Okrenem glavu prema putu i gledam samo pravo, ali nemoguće je, moram da se okrenem još koji put. O moj Bože. Ovo je bilo užasno, neko je užasno lupnuo i pretrčao. Plavi džip ne stoji tamo, ponavljam, ne stoji tamo. Okrenem glavu i snažno lupim o nešto previše tvrdo, toliko da me lice zaboli.

„Au.“ Viknem i trljam obraz. Imam osećaj da će mi vilica ispasti koliko boli. Podignem glavu da proverim šta je to bilo i ispred sebe vidim istog smeđokosog dečka sa plavim očima od juče.

„Hej. To nije bilo smešno.“ Viknem na njega. I dalje trljam obraz a njega vidim kako se smeje.

„Izvini, ostalim devojkama bi to bilo smešno.“ Nastavlja da se smeje a ja sam na rubu živaca. Volela bih sada da mu lupim takav šamar, da neće znati šta se desilo pre par minuta.

„E pa ja nisam kao ostale devojke.“ Konačno prestanem da trljam obraz i uputim mu namrgođen pogled. Da li je moguće da taj lik i dalje ne prestaje da se smeje?

„Ja sam Louis. Louis Tomlinson. Drago mi je ’drugačija devojko’.“ Nasmejao se i pružio mi je ruku. Ma da li je on ozbiljan? Šta sad, misli da ću da mu kažem svoje ime. Aha.