IT GIRL

chapter 1

"Elena probudi se zakasnićeš u školu!"
-vikala je moja majka sa vrata.

Lenjo sam protrljala oči i pogledala da je 07:15am.
Brzinom munje sam ustala iz kreveta i krenula ka kupatilu da obavim jutarnju higijenu. Kada sam završila sa time krenula sam ka svojoj sobi kako bih našla šta ću obući, od silne žurbe i nervoze nisam obratila pažnju na moj telefon koji već uveliko 5 minuta zvoni.

Uzela sam telefona sa noćnog stoćića i videla sam da me je Leksi zvala.
Prihvatila sam poziv.

"Elena, sto se ne javljas znas koliko puta sam te zvala?!" Rekla je uzrujano.
Sva umorna i tek sveže probudjena postala sam nervozna od njenog dranja.

"Aman Leksi ne deri se. Pa oblačim se za školu što brže mogu. Zakasniću prvog dana škole!" Rekla sam već uzrujano. Vrtela sam i vrtela odeću po ormanu ali ništa nisam mogla da nadjem.

"Elena, nadam se da znaš da ovog meseca idemo u drugu smenu zar ne?"
- rekla je Leksi sa smejanjem.

"Čekaj... ZA DŽABE SAM SE BUDILA OVAKO RANO?" pitala sam je besno.

"Da draga moja, ali nema veze jer taman dolazim kod tebe sada. Taman ću ti pomoći da nadješ šta ćeš obući"
- rekla je srećno. Uzdahnula sam.

"U redu. Čekam te"- rekla sam sa uzdahom.

"Hajde ćao" - rekla je i spustila slušalicu. Od umora bacila sam stvari na pod i legla u krevet.

Mnogo sam umorna. Uopšte nemam snagu niti želju da idem u školu.
Preselila sam se pre nedelju dana ( u toku raspusta) i počela da živim ovde novi život - u Beogradu.

Ja dolazim iz veoma malog mesta.
Kao osoba veoma sam stidljiva i introvertna ličnost.
Teže mi je da pronadjem prijatelje , ali svom srećom tu je Leksi.

Ona i ja se znamo veoma dugo.
Ona mi je drugarica iz detinjstva živele smo u istom mestu , ali kada su se njeni roditelji razveli preselila se za Beograd sa majkom.

I baš se dogodilo da nas sudbina opet spoji zajedno. Drago mi je zbog toga, ona je jedina osoba koju znam odavde.

Uskoro je moje misli zaustavila skakutava Leksi.

"Hejj riboo" rekla je srećno.
Nasmejala sam se i ustala da je zagrlim.
Uzvratila mi je zagrljaj.

"Ćao Leksi, vidim baš si srećna" rekla sam sa osmehom. Klimnula je glavom.

"Daa! Naravno da jesam, moja najbolja drugarica iz detinjstva će bukvalno ići u istu školu kao i ja i bićemo stalnoo zajednoo!"
- rekla je poput malog deteta.

"Ja se osećam malo... eh ne znam.
Nije baš dobar osećaj." rekla sam i bacila se opet u krevet.

Leksi se takodje bacila na krevet i legla pored mene gledajući u plafon.

"Elena znam da ti sve ovo teško pada.
Novo mesto, novi ljudi, nova dešavanja.
Sve je to teško i meni je tako bilo, ali na kraju se ispostavilo da mi je ovde život bolji i zabavniji. Osećam se bolje kao ličnost i drago mi je što sam promenila okolinu." - rekla je zamišljeno.

"Znam samo... samo mi treba malo vremena da se vratim u normalu."
- rekla sam i pogledala je.

"Naravno Elena, koliko god vremena bude trebalo." Rekla je i nasmejala se.
Onda mi je došlo na pamet.

"Leksi ja nemam šta da obučem!"
- rekla sam već nervozno. Ne želim da izgledam kao dripac prvog dana škole

"Ne brini, ponela sam neke moje stvari tako da ćemo iskombinovati moje i tvoje stvari za oblačenje" rekla je ponosno i već spremna za sredjivanje.

"Šta bih ja bez tebe?" - pitala sam je dramatično. Počele smo da se smejemo.

Posle nekog vremena smo bile doručkovale, a zatim krenule da se sredjujemo za školu.

Leksi mi je dosta stvari dala, iskombinovala je čak i meni i njoj odeću za školu.

Leksi:

Ja:

Posle me je Leksi našminkala i sredila kosu. Ja se obično nisam nikada šminkala za školu pa mi je malo neugodno.

"Spremna?" - pitala me je.

"Da, samo da uzmem tašnu" - rekla sam i otrčala do sobe da je uzmem.
Pre izlaska sam samo namestila krevet i izašla.

"Idemoo!" - Leksi me je uhvatila za ruku i bukvalno počela da me vuče do škole. Biće ovo dug dan.